Франц Данци и камерна музика

Дувачки квинтет је уобличен као посебан жанр камерне музике око 1800. године, у утврђеном инструменталном саставу који је обухватао флауту, обоу, кларинет, фагот и хорну. Иако је на његово формирање утицала такозвана harmoniemusik негована на бечком двору, која је подразумевала употребу дувачког октета са удвојеним деоницама обоа, кларинета, хорни и фагота, дувачки квинтет се јасно разликује од ове традиције тиме што је удвајање инструмената одбачено. Захваљујући техничким унапређењем дувачких инструмената, било је могуће да свака деоница буде тембровски јединствена, изражајна и виртуозно третирана. Ауторима композиција за дувачки квинтет били су блиски идеали хајдновског гудачког квартета, те су деонице по правилу конципиране као равноправне, док су решења музичке фактуре разоврсна и неретко сложена. Међу првим композиторима оваквог дувачког квинтета посебно се истичу Антонио Росети и Ђузепе Марија Камбини.

Рођен у Ливорну 1746, Камбини је своју каријеру изградио у Паризу, где је живео почев од раних 70-их година 18. века. Камбини је био један од најпопуларнијих париских композитора инструменталне музике, те је до краја века објавио скоро 600 инструменталних дела у различитим жанровима, међу којима је било и преко стотину квинтета, превасходно гудачких, као и квинтета за флауту, односно чембало и гудаче. Три троставачна дувачка квинтета издвајају се у Камбинијевом опусу и настала су око 1802. године.

Франц Данци је своје дувачке квинтете компоновао током последње деценије свог живота, када је радио као капелмајстор у Карслруеу. Прва Данцијева збирка од три дувачка квинтета објављена је као опус 56 у Паризу и Берлину, 1819. и 1820. године, док је друге две, опус 67 и 68, објавила чувена издавачка кућа Андре из Офенбаха, 1823. и 1824. године. Данцијеве дувачке квинтете одликује четвороставачна структура, изражена композициона умешност, идиоматска мелодика, као и склоност ка хроматизованој фактури.

Аутор емисије Срђан Атанасовски