Електронски студио

Композиција Синусна музика Ричарда Максвела датира из 1959. године. Овај аутор се сматра једним од првих америчких композитора који су се бавили претежно „чистом" електронском музиком, насупрот оној заснованој на конкретним звуковима која је тих година била актуелна. Максфилдов допринос се огледа пре свега у особеној манипулацији траком која је подразумевала, поред студијског рада, и транформације снимка у реалном времену, као и импровизације на магнетофону, који је користио као инструмент употребљавајући главе за снимање и брисање као извор звука. Особеност његових дела, у односу на велики део стваралаштва тог времена, јесте у томе што тонски запис композиције на траци није њена дефинитивна верзија, већ се свако извођење разликује. Синусна музика, која у поднаслову има програмско објашњење - „рој лептира окупљених изнад океана", једно је од првих сачуваних Максфилдових дела.

У остварењу Тее Масгрејв за гитару и траку, названо Солилоквијум, из 1969. године, ауторка је настојала да читав звучни садржај дела изведе из узорака гитарске деонице. Трака и гитара не дијалогизирају већ се чини да је реч о једном инструменту чије су могућности знатно проширене тембралним транформацијама. Назив композиције упућује на традиционални драмски поступак у којем глумац изговара своје мисли и објашњава неки сегмент радње публици, док га остали глумци на сцени „не чују".

Композиција Паула Хајнца Дитриха под називом Камерна музика 2 за обоу, виолончело, клавир и траку, настала је 1974. године. Без обзира на употребу традиционалних инструмената, значајан сегмент овог дела чини рад са шумовима и буком који окружују тонски садржај. Извођачи теже да допринесу динамичности звучне масе неуобичајеним техникама свирања, чиме се њихове деонице током дела интегришу са звуцима са траке. Међутим, повремени соло наступи и алузије на камерно музицирање уносе контраст у музички ток, доносећи комплексан тонски садржај деликатне сонорности који се супротставља звучним масивима са траке, често вокалног порекла. Електронски сегмент дела је реализован у Експерименталном студију Пољског Радија.

Аутор Милан Милојковић