Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина: Миса Папе Марчела

Ово је једно од најчешће извођењих Палестрининих дела и вероватно једна од најпознатијих композиција у историји музике. Миса је своју репутацију стекла захваљујући легенди по којој је, наводно, управо ово дело одлучујуће утицало на то да се вокална полифонија задржи у склопу обреда католичке цркве. Ипак, изузев чињенице да се настанак ове мисе преклопио са одржавањем Тридентског концила, не постоје никакви докази који би поткрепили такве тврдње. Наиме, црквене власти су током Тридентског концила изразиле једино забринутост због све веће секуларизације и комплексности литургијске музике. Чак се и Папа Марчело, који је владао само три недеље током пролећа 1555. године, обратио члановима папске капеле, апелујући на музичаре да теже једноставности, јасноћи и разумљивости композиција. Марчелове препоруке су закључцима из Трента 1562. и 1563. године постале и део званичне, контрареформацијске политике Ватикана, и нема сумње да је и Палестрина за њих знао.

Сам композитор је у предговору своје Друге књиге Миса, објављене 1567. године, а у којој је и Миса Папе Марчела, нагласио да су ове композиције писане у "новом стилу". Тај нови стил заправо се ослањао на саме корене литургијске музике, односно на мелодијске структуре једноставних коралних напева који су коришћени у најстаријим службама. Из ставова мисног ординаријума Палестрина је одстранио све референце на световну музику, која је кроз поступак пародирања у то време често била извор тематског материјала духовних дела. Миса Папе Марчела је слободна миса, у којој се изнова појављује једноставна тема коју карактерише квартни скок навише, а потом поступни силазни покрет. Иако је у ставовима попут Кирије и Агнус Деи присутан контрапунктски рад, он је уздржан и строго контролисан, док је хомофони слог присутан у текстом богатијим ставовима Глорија и Кредо. Ефекат који се постиже сменом хомофоних и полифоних ставова, као и сегмената унутар појединачних делова мисе, показао се као веома успело решење, које ће Палестрина користити у својим каснијим мисама. Деликатне дисонанце у ставу Кирије, нежна мелодија Санктуса и богати Амен на крају става Кредо, чине Мису Папе Марчела једном од најлепших композиција друге половине XVI века, која је, као таква, редовно извођена приликом устоличавања новог папе, све до 1963. године, када је у Ватикану Павле VI проглашен за новог понтифа.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић