Франц Данци и камерна музика

Почетком XIX века облици камерне музике за дувачке инструменте подлегли су значајној трансформацији, која је имала најмање три узрока. Као први издваја се усавршавање самих дувачких инструмената, увођење клапни, вентила, и сличног, што је на иструментима попут кларинета и хорне омогућило већи виртуозитет и солистички третман, већи опсег и извођење хроматике, те изражену диференцијацију у тембру и техници извођења. Као други узрок примећујемо друштвену трансформацију која је жанрове камерне музике за дувачке инструменте изместила из аристократских палата у контекст музичке праксе све снажније грађанске класе. Коначно, развој естетичке мисли о музици, која је овој уметности придавала све већи значај и будила амбиције композитора, утицао је и на жанрове камерне музике за дувачке инструменте, који су почели да се угледају на 'узвишене' жанрове попут гудачког квартета и симфоније. Као резултат ових чинилаца примећује се слабљење и замирање ad libitum праксе, трансформација камерних дувачких оркестара од по 8 до 10 чланова, такозваних harmoniemusik, у мање ансамбле без дуплирања инструмената и деоница, који остварују веће домете у дувачким камерним жанровима предвиђеним за извођења на јавним концертима.

Сведочанство ових промена је Соната за кларинет Франца Данција, једно од првих остварења у овом жанру са почетка XIX века. Наиме, у овом периоду пракса писања соната за одређени дувачки инструмет уз пратњу клавира потиснула је ad libitum праксу у којој су дувачки инструменти, а пре свега флаута, могли да изводе сонате оригинално намењене виолини. Такође, посебно место у опусу овог немачког композитора заузима дувачки квинтет, жанр намењен ансамблу који сачињавају флаута, обоа, кларинет, хорна и фагот, а који се равнотежом тембра и композиционим могућностима може посматрати готово као пандан гудачком квартету.

Међу Данцијевим савременицима који су бриљирали као композитори за дувачке инструменте издваја се петнаест година млађи Бернард Хенрик Крусел, шведско-фински кларинетиста и композитор, који је, као и Данци, часове композиције похађао код Георга Јозефа Фоглера, док га је вештини на кларинету подучавао Франц Тауш. Међу Круселовим камерним делима главно место заузимају квартети за кларинет и гудачки трио. Композиције за ансамбле у којима би се гудачком трију или квартету придодавали солистички дувачки инструмет биле су популарне на прелазу из XVIII у XIX век. Други Круселов кларинетски квартет, у це молу, опус 4, објављен у Лајпцигу 1817. године, издваја се по изразито доминантној деоници кларинета.

Аутор емисије Срђан Атанасовски