Историјски снимци – Темпа Ота Клемперера

Клемперер је за диригентски пулт стао првих година двадесетог века, тада још као перспективан студент Конзерваторијума за музику у Берлину, у класама Џејмса Кваста и Ханса Пфицнера. Почетни успеси одвели су га убрзо на главне концертне подијуме широм тадашњег немачког културног простора. Познанство са Густавом Малером, 1905. године, означило је почетак дугогодишњег пријатељства два уметника, али и Клемперерово пресељење у Праг где је, управо по Малеровој препоруци, добио место шефа-диригента Немачке опере. Међу значајне тренутке с почетка Клемперерове каријере убраја се његово учешће у припреми премијере Малерове Осме симфоније. Након 1910. године, низали су се Клемперерови ангажмани широм Европе, у филхармонијама у Хамбургу и Бремену, те оперским кућама у Стразбуру, Визбадену и Берлину. На овим позицијама, Ото Клемперер се истакао као пионир међу извођачима модерне музике уврштавајући у репертоар дела Шенберга, Јаначека, Стравинског, Хиндемита и других предводника модернизма у европској музици тог времена. Године 1933, пред најездом нацизма, сели се у Сједињене Америчке Државе где остаје све до краја Другог светског рата, остварујући велике успехе и стичући признања за пултовима Филаделфијског оркестра и Њујоршке филхармоније, чиме се, уз Артура Тосканинија и Леополда Стоковског, афирмише у водеће диригенте на Новом континенту. У деценијама након рата, Клемперер ће своју каријеру наставити да развија на оба континента делујући као диригент Будимпештанске опере, Данског краљевског оркестра, Симфонијског оркестра Монтерала, те Концертхебау оркестра и Филхармонија оркестра у Лондону.

Током читаве каријере, Ото Клемперер се активно бавио и снимањем, како у студију, тако и бележећи своје живе наступе, остваривши богату дискографију од преко педесет албума. У његовој дискографији посебно доминирају остварења Баха, Моцарта, Бетовена, Брамса, Малера, при чему је поједине опусе забележио у целини, као и дела других припадника музичког канона од барока до раног двадесетог века. На овим снимцима остала су забележена сведочанства о Клемпереровим интерпретатитивним концептима, међу којима се посебно истичу његова препознатљива спора темпа, и настојање да се музички ток јасно звучно дирференцира по формалном критеријуму. Овај приступ вечерас осветљавамо Клемпереровим тумачењем Симфоније број 7 у А-дуру, опус 92 Лудвига ван Бетовена, коју изводи са Филхармонија оркестром. Снимак је начињен 2. јуна 1960. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић