Ролан Барт: Лице Грете Гарбо

У свом предговору за прво издање Митологија, Ролан Барт (1915 - 1980) обавештава читаоце да су текстови у овој књизи настајали „сваког месеца у току отприлике две године, од 1954. до 1956, како је актуелност налагала".

Барт је покушао да „редовно размишља о неким митовима свакодневног живота. Материјал за то размишљање могао је да буде врло разноврстан (новински чланак, фотографија из недељника, филм, представа, изложба), а тема сасвим арбитрарна: очигледно сам бирао оно што је за мене било актуелно.

Почетна тачка тог размишљања најчешће је било осећање нетрпељивости према 'природности' у коју штампа, уметност, здрави разум, непрестано умотавају стварност која, иако стварност у којој живимо, није ништа мање историјска: речју, патио сам што сам у сваком тренутку видео како се, када се говори о нашој садашњици, мешају Природа и Историја, па сам хтео да ухватим, у декоративном приказу онога што-се-разуме-по-себи, идеолошку злоупотребу која је, по мени, ту скривена."

Барт истиче да је тада мит схватао у традиционалном смислу, али је већ био „сигуран у нешто из чега је покушао извести све последице: мит је језик. Бавећи се на тај начин чињеницама које су наизглед биле најудаљеније од било какве књижевности (кеч, припрема јела, изложба пластике), нисам намеравао да напустим ту општу семиологију нашег буржоаског света, чију сам књижевну страну разматрао у претходним есејима. Тек пошто сам истражио одређени број актуелних чињеница, покушао сам да дефинишем савремени мит на методичан начин: текст сам, наравно, оставио за крај овог тома, будући да он сам систематизује претходни материјал."

Делове студије Мит данас, коју Барт у овом цитату заправо помиње, објавићемо у две завршне емисије циклуса, 13. и 20. новембра.

Најављујући  емисију од 6. новембра, преносимо један фрагмент из есеја Лице Грете Гарбо:

„Гарбо још припада оном тренутку филма када је кадар људског лица могао неизмерно да потресе масе, кад су се дословно могли обезнанити од људске слике као од љубавног напитка, кад је лице чинило неку врсту апсолутног стања пути које се није могло досегнути ни напустити. Неколико година раније, Валентиново лице је подстицало на самоубиства; лице Гарбо још је део истог краљевства дворске љубави у коме пут побуђује мистична осећања губитка.

Оно је несумњиво чудесно лице-предмет; у Краљици Кристини, филму који смо поново гледали последњих година у Паризу, белило има снежну густоћу маске; то није осликано лице, већ је обложено гипсом, заштићено површином боје а не својим цртама. У свом том уједно крхком и чврстом снегу, само су очи, црне попут чудне сржи али нимало изражајне, две помало дрхтаве пукотине. Чак ни у својој екстремној лепоти, то лице није нацртано, већ исклесано у глаткоћи и крхкости, то јест, уједно савршено и пролазно, оно достиже лице брашњавог Чаплина, његове очи туробне биљке, његово тотемско лице."

(У преводу Андрије Филиповића, Митологије ће ускоро објавити београдски „Карпос".)

Уредник циклуса: Ђура Војновић