Музеј звука - Харфа

Главни изазов историјског развоја овог инструмента био је проширење његовог тонског опсега. У доба средњег века и ренесансе на врат харфе уграђиване су чивије како би се приликом окидања жице постигао звонкији звук, а до барокног периода у Италији и Шпанији додаван је други ред жица за производњу хроматских тонова. У Тиролу, половином 17. века, опсег дијатонске харфе проширивао се употребом мануалних кукица, које су скраћивале дужину жица. Овај, за извођача захтеван систем поједностављен је увођењем педалног механизма, тако да се притиском педала покрећу месингани котурићи, који мењају интонацију свих истоимених жица у свим октавама. На ову замисао први је дошао градитељ инструмената Карл Хохбрукер 1720. године, када је поставио најпре пет, а затим и свих седам педала. Његов педални систем, међутим, мењао је интонацију харфе за полустепен навише, чиме су се једноструким покретом из исте жице могла добити само два тона. Париски градитељ Себастијан Ерар је 1811. године усавршио педални систем, тако да се прештимавањем исте жице добијају три тона. Он је поставио педални механизам са двоструким покретом, односно систем где је сваки од седам педала могао бити постављен у три различита положаја. Педална харфа са двоструким покретом претеча је савремене велике харфе и њена конструкција није се битније мењала до данас.

Масуми Нагасава изводи на педалним харфама са једноструким покретом Жан Анрија Надермана из 1815. године, и швајцарског градитеља Биата Волфа из 1997. године, израђеног према париском моделу из друге половине 18. века, као и на педалној харфи са двоструким покретом Себастијана Ерара из 1825. године.

Ауторка емисије Марија Шорак