Ролан Барт: Романи и деца

У свом предговору за прво издање Митологија, Ролан Барт (1915 - 1980) обавештава читаоце да су текстови у овој књизи настајали „сваког месеца у току отприлике две године, од 1954. до 1956, како је актуелност налагала".

Барт је покушао да „редовно размишља о неким митовима свакодневног живота. Материјал за то размишљање могао је да буде врло разноврстан (новински чланак, фотографија из недељника, филм, представа, изложба), а тема сасвим арбитрарна: очигледно сам бирао оно што је за мене било актуелно.

Почетна тачка тог размишљања најчешће је било осећање нетрпељивости према 'природности' у коју штампа, уметност, здрави разум, непрестано умотавају стварност која, иако стварност у којој живимо, није ништа мање историјска: речју, патио сам што сам у сваком тренутку видео како се, када се говори о нашој садашњици, мешају Природа и Историја, па сам хтео да ухватим, у декоративном приказу онога што-се-разуме-по-себи, идеолошку злоупотребу која је, по мени, ту скривена."

Барт истиче да је тада мит схватао у традиционалном смислу, али је већ био „сигуран у нешто из чега је покушао извести све последице: мит је језик. Бавећи се на тај начин чињеницама које су наизглед биле најудаљеније од било какве књижевности (кеч, припрема јела, изложба пластике), нисам намеравао да напустим ту општу семиологију нашег буржоаског света, чију сам књижевну страну разматрао у претходним есејима. Тек пошто сам истражио одређени број актуелних чињеница, покушао сам да дефинишем савремени мит на методичан начин: текст сам, наравно, оставио за крај овог тома, будући да он сам систематизује претходни материјал."

Најављујући ову емисију, преносимо један фрагмент из есеја „Романи и деца":

„Ако је веровати Elle-у, који је недавно на истој фотографији окупио 70 списатељица романа, књижевнице чине посебну зоолошку врсту: оне збрда-здола порађају романе и децу. Најављују их, на пример: Жаклин Леноар (две кћери, роман), Марина Греј (син, роман), Никол Дитреј (двоје деце, четири романа), итд.

Шта то значи? Ово: писање је хвале вредан али смео облик понашања, писац је „уметник", донекле му се признаје право на боемштину. Како је генерално задужен, бар у Elle- овој Француској, да даје друштву разлоге за чисту савест, он треба добро да наплати своје услуге: прећутно му се даје право да води помало посебан живот, али пажња: нека жене не мисле да се оне могу окористити овим договором, а да се најпре не потчине вечном правилнику женскости. Жене су на земљи да би мушкарцима рађале децу, нека пишу колико хоће, нека улепшавају свој положај, али нека га никако не напуштају: не сме им се пореметити библијска судбина ако им се дозволи да напредују, и нека мајчинством сместа одају почаст за боемштину која се природно повезује са животом писца.

Будите дакле храбре, слободне: играјте се мушкарца, пишите као он, али никада се не одвајајте од њега, живите под његовим погледом, надокнадите ваше романе децом, посветите се мало вашој каријери, али вратите се брзо на ваш положај. Један роман, једно дете, мало феминизма, мало супружништва, повежимо авантуру уметности с чврстим стубовима огњишта: то двоје извлаче много користи од тог кружења. Кад је реч о митовима, узајамна помоћ се увек одвија на обострану корист."

(У преводу Андрије Филиповића, Митологије ће ускоро објавити београдски „Карпос".)

Уредник циклуса: Ђура Војновић