Верди – 200 година од рођења

Ђузепе Верди је рођен 10. октобра 1813. у селу Ронколе, недалеко од града Бусета, у провинцији Пармa. Појава Вердија у свету опере коинцидира са вакуумом који је 40-их година XIX века захватио италијанску оперску продукцију, после смрти Белинија, и Доницетијевог превременог повлачења са сцене. У том периоду, опера у другим земљама постаје иновативнија, док инструментални жанрови постају централни фокус музичког стваралаштва. За то време Италијани тврдоглаво одржавају росинијевски модел, остајући незиантересовани за чисто оркестарске форме. Овај конзервативизам за последицу је имао то да италијанска опера, иако никада није престала да буде популарна, изгуби статус прогресивне и иновативне, дакле, живе и модерне оперске традиције.

Парадоксално је, како на то указују Роџер Паркер и Керолин Абате, у својој Историји опере", да се овај губитак првенства поклапа са каријером и успехом Ђузепа Вердија. Овај парадокс је толико очигледан и дубок да се Верди често сагледава као аутор који се константно борио да превазиђе остављено му наслеђе, да се ослободи ограничења италијанске традиције и да ступи победоносно у слободе друге половине XIX века.

И поред тога што му је приписана превратничка улога, Верди је, ипак, у свом стваралаштву учинио нешто друго: чувањем старих форми и росинијевског модела у раним операма, он је успео да сачува карактеристични израз италијанске опере, различит од свих других, насталих током XIX века у Европи. На одређени начин, управо је Верди кодификовао италијанску оперу као „националну форму" у складу са политичким набојем XIX века.

Уметничку путању  Ђузепа Вердија затварају три духовна комада - Стабат Матер и Те Деум за велики хор и оркестар, који уоквирују Молитву Богородици из последњег певања Божанствене комедије поверену квартету солистичких женских гласова. И овде, као и у Реквијему, Верди остаје чврсто на земљи, у свету људи и њихових страхова и очекивања. Композиторов дубоки, додуше песимистични, хуманизам довешће до тога да остарелим музичарима у Милану изгради старачки дом који ће назавати "својим најлепшим делом".

У емисији ћете чути одабране интерпретације Ане Нетребко, Џозефа Калеје, Јонаса Кауфмана, Лучана Паваротија, али и архивске снимке Виктора Морела који је креирао роле Отела и Фалстафа, Енрика Каруза и Тита Руфе, Марије Калас, Ђузепа ди Стефана и Тита Гобија.

Уредница Ксенија Стевановић