Теодор Адорно: Маргиналије о теорији и пракси

„...Летимичан историјски осврт показује колико питање теорије и праксе зависи од питања субјекта и објекта. У исто време када је картезијанска доктрина озваничила дихотомију између субјекта и објекта, пракса је у литератури по први пут почела да се описује као сумњива активност, због њеног напетог односа са рефлексијом. Уз сав свој полетни реализам, чисти практични разум је лишен предмета у истој оној мери у којој свет производње и индустрије постаје материјал лишен квалитета и подложан обради, који своје оправдање не налази нигде другде осим на тржишту. Пракса обећава како ће људе извести из њихове самоизолације; али, сама пракса је одувек била изолована; зато се до практичних људи не може допрети, док је однос праксе према њеном предмету нарушен унапред. Чак се можемо упитати да ли је, због равнодушности према свом предмету, сва досадашња пракса која тежи доминацији над природом била пракса само по имену. Њен илузорни карактер наследили су сви они облици деловања који без размишљања усвајају старе насилне гестове праксе. Амерички прагматизам је још од својих почетака био критикован - и то с пуним правом - због тога што је утврдио постојеће односе тако што је од практичне применљивости знања направио главни критеријум спознаје; наводно, практична вредност знања не може се проверити никако другачије. Теорија за свој предмет мора да има целину, ако не жели да остане јалова; али, ако се она, у крајњој линији, везује само за своју делотворност, овде и сада, онда јој се то ипак дешава, упркос њеном уверењу да измиче утапању у систем. Теорија преотима саму себе од система само када одбаци све прагматичне црте, ма колико би ове могле бити модификоване..." (Маргиналије о теорији и пракси)

Уредница: Оливера Нушић