Александар Дамјановић: Синдром охолости код политичких вођа

Како нас аутор обавештава, наслов овог текста је, у ствари, наслов књиге лорда Дејвида Овена, који је, пре него је почео да се бави политиком, био клинички неуролог и психијатар. Лорд Овен је творац идеје о психичком поремећају којем често подлежу политичари - „синдрому охолости или хибрис синдрому (охолост је за старе Грке био став који нарочито вређа богове), професионалној деформацији људи на власти помоћу које се може схватити и понашање банкара, инвеститора, заправо свих оних који имају позиције управника и руководилаца у владајућој друштвеној хијерархији".

„Према Овену", како нас Дамјановић још информише, „Маргарет Тачер и Тони Блер су жртве синдрома охолости, као и Џорџ Буш, мада лорд Овен признаје и сопствену склоност овој врсти скоро неконтролисане сујете. Овен каже да је приметио да је Блер ‘прешао границу' у време почетка његовог ‘ангажмана око Косова'."

Лорд Овен тврди да је синдром охолости „медицински проблем - који настаје због изолације особа на руководећем положају, изложених многим притисцима и хроничном умору". Овај „стечени поремећај личности" подразумева, између осталог, претерану охолост, преплављујуће самопоуздање и презир према другима. (Дамјановић наводи прецизну и знатно обимнију листу симптома.) Главни спољни фактори који утичу на његову појаву јесу следећи: „неописив успех у освајању и задржавању власти; политички контекст у којем је вођа минимално ограничен у примени личних овлашћења; и дужина периода који проведе на власти". Изборна победа може „значајно да трансформише ‘хибристичко' понашање у постојећи хибрис синдром", а „суочавање са кризним ситуацијама, попут претећег или актуалног рата, или суочавање са потенцијалном финансијском катастрофом такође могу утицати на израженост хибриса".

Најављујући текст Александра Дамјановића, преносимо и овај фрагмент: "Овен и Дејвидсон су описали примере синдрома охолости код политичких лидера (председника и премијера) САД и Велике Британије током последњих 100 година, због чињенице да постоје опсежнији подаци и биографски извори у односу на остале категорије лидера. Преглед биографских извора ментално оболелих председника у САД између 1776. и 1974. показао да је 18 (49%) председника имало критеријуме који су указивали на психијатријске поремећаје: депресија (24%), анксиозност (8%), биполарни поремећај (8%) и злоупотреба алкохола/зависност (8%) су најчешћи. У 10 случајева (27%) поремећај је био евидентан током актуелног председничког мандата. Општа стопа (49%) психијатријских поремећаја је била у складу са стопом менталних поремећаја у америчкој популацији, али је стопа депресије била већи него што се очекивало код мушкараца (у САД 13% становништва). Може се тврдити да би се од шефова владе очекивало да имају мању учесталост менталних поремећаја него у општој популацији, као рефлексија самоуверених и јаких личности које су спремне да се кандидују за највише политичке функције у обе земље. Стога се поставља питање да ли је депресија можда последица исцрпљивања у сврху одржавања функције. Такође, многи шефови влада приказују хибристичке особине које је тешко квантификовати, али и не испољавају симптоме који би у целости комплетирали синдром охолости. Хибрис синдром се дефинитивно испољава само код неких лидера, делом због тога што треба бити врло опрезан при његовом дијагностиковању, али и у случајевима где постоје докази о биполарном поремећају, као на пример код Теодора Рузвелта и Линдона Џонсона. Тамо где постоје пратећи поремећаји, као што су церебро-васкуларни инзулт код Вудро Вилсона и алкохолна злоупотреба Ричарда Никсона, они отежавају дијагнозу."

Уредник циклуса: Ђура Војновић