Опера – Рихард Вагнер: Рајнско злато

У години у којој се обележава 200. годишњица рођења Рихарда Вагнера, Бајројтски фестивал је преузео на себе обавезу да пружи нову поставку тетралогије Прстен Нибелунга. Овај пут, тај задатак су уметничке директорке фестивала Катарина Вагнер и Ева Вагнер-Паскије повериле Франку Касторфу, познатом немачком позоришном режисеру и управнику берлинског позоришта Фолксбине. Касторф је био последњи, готово изнуђени избор јер су пре тога од овог великог задатка одустала два немачка режисера светског реномеа, Том Тиквер и Вим Вендерс.

Познат по својим радикалним, политички освешћеним постдрамским представама, Касторф је приступ Вагнеру базирао на анархичном и неканонском читању предлошка. Злато је постала нафта, а Валхала је претворена у запуштени мотел са бензинском пумпом у средишњој Америци, негде на легендарном аутопуту 66. Извођење прати снимање крупних кадрова извођача камером из руке, шпијунирање догађања на оним деловима сцене који се тешко виде из публике, а све се то истовремено пројектује на платнима. На тај начин једна врста „ријалити програма" прожима продукцију Рајнских кћери. Саме кћери Рајне - Воглинда, Велгунда и Флосхилда три су оцвале вамп девојке и оне проводе време поред неугледног базена у којем се крије „злато" које ће украсти Алберих. Критичари истичу да је Тарантиновска атмсфера првог дела театралогије, с времена на време, имала занимљива решења, али да је режија запала у плакатност, статичност и досаду. Сценографија је била поверена нашем сценском дизајнеру Александру Денићу, који често сарађује са Касторфом, а мишљења критике о решењима која је наш уметник понудио су неподељено позитивна. Музички део Прстена Нибелунга је изазвао много срдачнији пријем и публике и критике. Истиче се да је диригент Кирил Петренко успео да направи свежу, узбудљиву, прозрачну, рафинисану, интелигентну интепретацију која је пленила скромношћу и посвешћеношћу.

Цео тим који је радио на новој поставци Прстена Нибелунга се поклонио захтевној бајројтској публици тек по завршетку циклуса, дакле после Сумрака богова. Том приликом режијски тим је дочекан негодовањем незапамћеним у историји Бајројта, док је музички део продукције поздрављен великим аплаузима. По речима критичара лондонског Гардијана Мартина Кетла, режисер Касторф је стајао усправно пред салвом бучања, наликујући на Албериха - који је хтео новац, репутацију лошег момка и конфронтацију са публиком. То је све добио, но сам Прстен Нибелунга ће, по свему судећи, тражити новог творца у Бајројту.

Уредница Ксенија Стевановић