Александар Дамјановић: Филозофија утехе Ксеније Атанасијевић

„Циљ психобиографије је једноставно формулисан", напомиње Дамјановић на самом почетку свог Увода у психобиографију, „али га је веома тешко остварити: то је разумевање личности. Психобиографи троше сате у размишљању и писању о сложеним, креативним, неизбежно контрадикторним индивидуалним животима, од којих су многи на свом крају."

Уколико се, и поред тога, већини психолога „чини да психобиографи трче за погрешном дугом, то више говори о психологији него о психобиографији. На крају крајева, ако психологија треба да тежи за нечим, ако се нада да ће једног лепог дана напустити своје лабораторије, једносмерна огледала, инструменте и уређаје и ући у неконтролисани свет живота, онда би њен главни посао требало да буде да каже нешто кључно о људима - не о једнодимензионалној безименој гомили, него стварним појединцима са прошлошћу."

Александар Дамјановић у овој књизи, између осталог, пише о Јукију Мишими, Дарвину, Кафки, Монтењу, Ничеу, Хичкоку, Роберту Фишеру, Осами Бин Ладену...

Ипак, циклус започињемо есејом о Ксенији Атанасијевић, на коју ових недеља подсећамо и у циклусу ФИЛОЗОФСКА ОСТАВШТИНА, који емитујемо четвртком (први пут је на српски језик преведена њена књига Југословенски мислиоци објављена на француском 1938. године). Ова, како Дамјановић истиче, „можда и најзначајнија српска филозофкиња, поред Анице Савић-Ребац, формирала је своју филозофску мисао кроз личну, животну борбу и прегалаштво, као и кроз бројна искушења, танталовска и болна, наметнута једној умној жени неразумним и шовинистичким притиском, какав је за доба њеног живота био прилично распрострањен али свакако и неоправдан. Проживљавајући многе психолошке метаморфозе на свом животном путу, сва та искушења добијала су и практично значење, претварајући се у резолутан животни став. Отуда је у њеној филозофији у великој мери присутна и психологија и vice versa..."

На другом месту, Дамјановић прецизира: „Проживљавајући сопствени живот у складу са својом филозофско-психолошком доктрином, Ксенија Атанасијевић је изградила своју - истина, у извесној мери рефлексивну и метафизичку - одбрамбену психотерапијску вештину. Наилазећи на низ неприлика, отпора, неразумевања, болних искустава, она је поступно изграђивала један филозофско-антрополошко-психолошки концепт - правац суочавања са препрекама како унутрашњим (духовним), тако и спољним. (...) Сматрајући да је путем логике немогуће досегнути највише истине, она излаз налази у претпоставци о постојању Бога, вечности, бесмртности и космичке правде. Ови имагинарни али и метафизички ослонци, по Атанасијевићевој, последица су човековог незадовољства стешњеним земаљским приликама, али представљају и одсјај вечности у њему. Она сматра да је први корак ка благостању и срећи чишћење душе од пакости, зла и других порока. Што је душа прочишћенија, то је ближа истинском осећању среће и блаженства, што је врло блиско хиндуистичким ставовима. Да би се откриле светле унутрашње резерве, неопходно је изаћи из тескобе баналности и ући у свет фантазије, маште, интуиције, дакле имагинације. Њена концепција је толико изричита и принципијелна да сматра да је чак боље прихватити илузије и обмане него остати пред повређујућом истином."

Уредник циклуса: Ђура Војновић