четвртак, 08.08.2013, 23:25 -> 14:57
Извор: Трећи програм
Сценска музика
Ерик Сати: Музика из балета „Релаш"
Музику за балет „Релаш" Ерика Сатија изводи Симфонијски оркестар Нансија, под управом Жерома Калтенбаха.
Ово дело је настало 1924. године у сарадњи сликара и песника Франсиса Пикабије и композитора Ерика Сатија, а из поднаслова дела се види да се ради о инстантистичком балету у два чина. Манифест инстантизма, који је написао Пикабија, био је одговор на Бретонов надреалистички манифест, који се ослања на идеје Даде, а његов мото је гласио: Ово није покрет, ово је непрекинути покрет.
Наслов Релаш Пикабија је изабрао јер овај термин у позоришту означава дан када је представа отказана, када нема представе. Постоје различита мишљења како је настао овај наслов, али се зна да публика заиста није могла да присуствује премијери представе. Наиме, те вечери врата Театра Шанзелизе била су затворена - извођење је отказано због болести главног кореографа и плесача Жана Борлина, руководиоца Шведског балета. Публика је имала утисак да је у питању још једна дадистичка интервенција Франсиса Пикабије ...
Структура Релаша је састављена од чинова балета и филмског међучина - интермеца или паузе, славног Ентракта који је остварио режисер Рене Клер. Другим речима, балет и филм су замишљени као тотално извођење које је требало да преиспита уврежена схватања и навике публике. У програмском тексту Пикабија је написао: „Радије бих да чујем узвике него аплаузе", док је за време извођења сала била украшена натписима „Ако нисте задовољни идите до ђавола" или „Звиждаљке се продају на улазним вратима".
Балет Релаш је један од првих примера импровизованог плеса и сценског покрета, а састојао се из секвенци у којима се публика ангажује - посетиоцима се стављала круна на главу, односно у којима се публика огледа и исмева - људи обучени у вечерња одела се разодевају на сцени, увек уз присуство сасвим јасне провокације.
На самом крају балета Релаш Сати и Пикабија су се провозали по сцени у малом Ситроену, машући својим пријатељима у публици. На одређени начин ово дело је пример успешне реконструкције дадаистичких идеја унутар комплексног мултимедијалног догађаја који је комбиновао живо извођење са филмским материјалом.
Ауторка емисије: Ксенија Стевановић
Коментари