Музеј звука - Мандолина

Мандолина је кордофони инструмент, чије име означава малу мандолу, а потиче од италијанске речи за бадем, највероватније зато што његов облик асоцира на корпус овог инструмента. Развој мандолине уско је повезан са лаутом будући да произилази из њене употребне традиције. Најпре је током 16. века настала мандора која је имала 4 једноструке или двоструке жице и била је распрострањена у Француској, Немачкој и Енглеској, док је италијанска верзија овог инструмента имала 5 или 6 једноструких или двоструких жица, штимованих у квартама са једном терцом. Назив мандола први пут је забележен 1589. године у Фиренци, а термин мандолина први је употребио знаменити градитељ инструмената Страдивари, како би означио малу мандолу. Од средине 18. века појављује се наполитанска мандолина са 4 двоструке металне жице са штимом као код виолине, а тон се производи пером или трзалицом од корњачевине. Уз овај облик постојале су и миланска, ђеновска, брешанска, ломбардијска, венецијанска и сицилијанска мандолина, које се од наполитанске разликују према броју и врсти жица или облику. У овом периоду мандолина постаје један од најпопуларнијих инструмената у Италији и Француској и била је подједнако присутна у свим друштвеним слојевима.

Златном добу мандолине значајно су допринели италијански композитори, градитељи, виртуози и педагози, који су овај инструмент афирмисали и преносили га даље, подучавајући бечку и париску аристрократију. Међу познате италијанске композиторе и педагоге мандолине из 18. века убрајају се Карло Ћећере, Ђовани Ђервази и Габриеле Леоне, а овај инструмент је привлачио пажњу и других аутора барокног и класичног периода. Антонио Вивалди је написао три концерта за мандолину, у пратњи гудачког оркестра и чембала, Моцарт ју је користио у своје две песме из 1781. године, а свакако је најпознатија Дон Ђованијева серенада уз мандолину из истоимене опере. Такође, Бетовен је у младим годинама компоновао две сонате и варијације за мандолину.
Чућете Синфонију за мандолину у Бе-дуру Ђузепа Ђулијана и Концерт у А-дуру Карла Ћећереа, у извођењу солисткиње Дорине Фрати и камерног ансамбла Симфонија Перузина.

Ауторка емисије Марија Шорак