Петар Јончић: Надреалистички ритуали Маје Дерен (1)

Авангардна филмска ауторка и теоретичарка филма Маја Дарен прилично је енигматична појава о којој се чак и у филмским енциклопедијама пише знатно мање него што заслужује. Према речима Петрa Јончића, разлоге понајпре треба тражити у чињеници да ни до данас нико није успео прецизно да утврди праву природу њених кратких филмова, као и у томе што је Маја Дерен била далеко блискија са уметницима и кореографима него са филмским ауторима - друговала је са Марселом Дишаном, Џоном Кејџом, Теи Итом, била је у браку са Александером Хамидом, а радила је и као асистенткиња кореографије Кетрин Данам. Такође, окушала се у многим областима ставаралаштва: била је играчица, троцкиста, писала је поезију, бавила се фотографијом, али је ипак најуспешнија била као филмски аутор и теортичар филма.

Маја Дерен је оставила четири важне студије филма, попут Анаграм идеја о уметности, форми и филму (објављена 1946), Филм као уметничка форма (1946), Креативна монтажа (1947) и Филм - креативно коришћење стварности (1960). Међу дванаест кратких филмова које је снимила, посебно се истичу Поподневне мреже (1943), Вештичја колевка (1943), На копну (1944), Студија кореографије за камеру (1945), Приватни живот мачке (1947), Медитације о насиљу (1948), Медуза (1949) и Божанствени коњаници: живи богови Хаитија (сниман од 1947. до 1951. године). Умрла је веома рано, у 44. години, а међу редитељима који су се јавно позивали на њене идеје, издвајају се  Ингмар Бергман у филму Дивље јагоде (1957), Роман Полански у остварењима Одвратност (1965), Розмарина беба (1968) и Станар (1976), Андреј Тарковски у филму Огледало (1957), Дејвид Кроненберг у Спајдеру (2002) и многи други.

Уредница: Тања Мијовић