Ђузепе Верди: Разбојници (2. чин)

Разбојници су по речима познатог стручњака за италијанску оперу Роџера Паркера једна од најинтригантнијих Вердијевих опера из раног периода стваралаштва. Требало је да то буде велики успех - престижна наруџбина, Шилерова прича које је Верди иначе волео, славни књижевник као либретиста и певачи састављени од међународних звезда. Такође, Верди и Мафеи су се трудили да раскину са неким увреженим традицијама како би дело било што романтичарски интензивније: ни једна друга Вердијева рана опера не поседује хор на почетку и концертантни финале. Ипак, њихов експеримент није успео.

Џулијан Баден истиче да је Мафеијев либрето несавладив, а Паркер да и поред слободе да експериментише либретиста није имао дара за драмску организацију. Управо недостатак "драмске снаге",  тако круцијалне за Вердија, оно што чини да Разбојници немају данас своје место на оперском репертоару.

Други чин поседује две сцене. У првој, неколико месеци после смрти старог грофа - Амалија се у капели замка присећа свог љубљеног Карла. Арминијо, опхрван кајањем, јој прилази и открива јој да су и Карло и стари гроф Максимилијан у ствари живи. Тада, долази Франческо који је у међувремену постао нови гроф и тражи да му постане жена. Она то испрва одбија, а затим назиглед пристаје, како би му узела бодеж и тако се одбранила од његових насртаја. Амалија, потом, бежи у шуму. У другој сцени, која се дешава у шумама око Прага, разбојници успевају ослободе Ролу из затвора, тако што пале овај град. Због тога за њима креће потера, а разбојници предвођени Карлом одлучују да им се неустрашиво супротставе.

Уредница Ксенија Стевановић