Слободан Рељић: Индустрија нове колонијалне свести

Најављујући циклус, преносимо део Рељићевог текста о „култури отпора позападњавању", односно „процесу увођења колонијалне демократије" у друштвима европског Истока:

„Сасвим окрај нашег јавног мњења промиче политички некоректна култура, култура наше традиције, на чему се формира култура отпора позападњавању, која је у некој димензији креативна - а чији ће успеси (ако нису неким случајем успели да пређу границе наших званичних и јавних ограничења, као Кустурица, нпр., или вашар у Гучи) бити презрени, њена достигнућа цепана и гажена, а уметници оптуживани за локализам, традиционализам, национализам.

Али култура отпора се не може укинути. Она се може прекрити сјајем и бедом потрошачке културе, она се може унижавати неупутним поређењима, али повређени и из јавности екскомуницирани народ не може без њеног слабог лелујавог светла. Она пролази три фазе:

А) дубинског отпора у коме се меша култура очајања и логика латентне резистенције; то је оно што је немогуће савладати у човеку као друштвеном бићу. (...) Пасивна резистенција подразумева „отпор властодршцима без узвраћања силе", што значи одбијање извршавања обавеза које поставља политичка власт, било легална или илегална државна власт или окупаторска власт. У друштвима европског Истока "политички Франкенштајн" ствара наизглед апсурдну ситуацију: легализована тзв. демократска власт, снажно подржавана од „земаља старе демократије", води тихи и систематски рат против народа и својом хегемоном пропагандном машином - своје насиље презентује као успостављање демократског система и ауторизовано ширење демократске културе, а отпор народа је „преддемократско стање", сукоб с масом којој треба мењати свест, учити га „демократској култури". Колико год је овај процес мисионарски, толико је и анти-демократски, против-народни, патерналистички, тоталитаран. (...)

Б) кад време илегалности културе отпора још траје, али се њен излазак у јавност не може зауставити и почиње процес задобијања јавног легитимитета, кад званична политичка култура („демократска") не може да тврди да култура отпора не постоји;

В) формирање нове политичке културе која је постала као микс креативне културе, покренуте из дубине настојања демоса да искаже своје потребе, и старе културе која је негирала могућност њеног настанка; она је усклађена са светским и цивилизацијским токовима слободе, а легитимисана је и код оних којима се влада.

Ми се данас налазимо у другој фази, и то у времену кад се статични процеси драматичним чињеницама кризе убрзавају."

Уредник: Ђура Војновић