Криза Европске уније (1)

У првој емисији преносимо излагање Гордане Ђерић „Заједница без својстава". Подсећајући на наслов романа Роберта Музила „Човек без својстава", она образлаже своју тезу да „у културолошком смислу Европска унија као заједница не постоји". Јер: „Ми не можемо да нађемо заједничке домене репрезентације Европске уније који би важили само за њу, а не за све државе европског континента, биле оне у Унији или не." Такође, не постоје сфере изражавања, књижевног, ликовног, музичког, спортског, кулинарског... које би се јасно тицали Европске уније, а не неке од њених чланица.

Ђерићева се позива и на антички мит о отмици Европе, као један од најчешће представљаних митова у историји уметности, зато што јој се чини да његове „присилне поенте" до данас много говоре о Европи, па онда и о Европској унији. Она, у том контексту, посебно издваја слику Макса Ернста из 1942. године „Европа после кише", која је „разрађени мизансцен самоубиства европске цивилизације". То је „окамењени призор јудео-хришћанског и грчко-римског света", а жена на тoј слици, Европа, „окренута је од свега тога". Истовремено, то је „немогуће место" које се заправо више ничим не може представити. „Изабрала сам управо ову слику", каже, „зато што говори нешто и о узроцима немогућности  савременог представљања, налажења било каквог уједињујућег значења. А делом и због тога што указује на прошлост која је постојала и која, окамењена, попут баласта губи своје следбенике."

Као пример конструкта „непамћења, или заборављања", она наводи и списак празника који се данас практикују у европском делу света, мада се за њих понекад каже да су међународни или светски, „али ми видимо заправо да је то тај дух западне цивилизације". Поред свима познатих дана борбе против разних болести и дана заштите људских права, толеранције, ненасиља, на том списку, у истом реду, налазе се и 27. јануар као Дан сећања на холокауст, и 5. фебруар као дан извесног чоколадног намаза, затим 5. фебруар - Дан одуговлачења, 21 децембар  - Дан оргазма, 11. мај - Дан инжењеринга будућности, 13. јануар - Светски дан без панталона, 8. октобар - Европски дан депресије, 8. децембар - Дан хорског певања итд.

Укратко, „заборав, усмереност на будућност, нивелација свих вредности, фрагментарност, фаворизовање тог неког будућег имагинаријума, за који не знамо на чему се темељи",  у основи су „имагологије конструкта Европске уније".

Европска унија је, у најбољем смислу речи, снажан мит и она је замишљена као упориште сталне реконструкције. Дакле, проспективна је и показује да уме да живи са том својом недовршеношћу... Изгледа да су њени конструктори буквално схватили да се заједнице могу измишљати...  „Ментална њена топографија", каже Ђерићева на крају, „за мене је - ја бих волела да ме неко подсети да ипак постоји - изван нашег домашаја. Један од ауторитета за питање менталне картографије, Кшиштоф Помијан, каже да њу тек треба створити. Моје питање је - од чега, осим онога на чему реторички она јесте заснована."

*   *   *

У другој вечерашњој емисији представићемо излагање Александра Гајића „Геополитика кризе Европске уније". Како он одмах напомиње, у савременој политичкој теорији Европска унија и геополитика, као просторно реалполитичко пројектовање моћи, често се доживљавају као антиподи, односно, то су појмови који се у теорији обично не спајају, будући да се ЕУ схвата као мировни, супранационални, постмодерни опозит територијалној држави у којем владају плурализам ентитета и интереса.

С друге стране, друге велике силе у светској политици, Сједињене Америчке Државе, Кина и Русија, „перципирају се и даље у категоријама територијалних држава, империја, са бинарном логиком политичког и бинарном логиком идентитета пријатеља и непријатеља".  Међутим, историјски гледано, Европска унија је, како Гајић подсећа, управо простор настанка територијалних држава и њиховог реалполитичког одношења. Европа је „најпарадигматичнији пример борбе за моћ на простору", као и распореда и равнотеже снага, „пуног замаха те геополитичке парадигме". И не само то, него и сам процес настанка и ширења најпре Европске економске заједнице, а затим Европске уније има јасну и сталну геополитичку димензију.

Износећи, на крају, више могућих сценарија расплета кризе Европске уније у овом контексту, Гајић закључује да она, „раздробљена, потапана у геополитичком смислу", нема могућност „да израсте самостално у довољно респектабилни пол мултиполарног света", већ у перспективи „може да опстане само као помоћна трупа, помоћни простор једном од великих такмаца", значи Сједињеним Америчким Државама, као евроатлантистички простор, или као континентални пројекат, у савезу Берлина и Москве, што је за сада мање вероватно.

Уредник: Ђура Војновић