Шарл Гуно: Реквијем

Као веома посвећен верник, Гуно је духовну музику компоновао током целог живота - од младалачких дана на конзерваторијуму, па све до смрти. Своје разлоге за то, објаснио је у писму свом пријатељу и колеги Шарлу Борду, следећим речима: Палестрина и Бах су наши духовни очеви, и стога је веома важно да ми и останемо њихови синови.

Гуноов савременик Камиј Сен Санс је сматрао да ће, упркос популарности опера Фауст и Ромео и Јулија, Гуно заправо остати упамћен по својој духовној музици: мисама, ораторијумима, мотетима и осталим духовним композицијама на латинском, француском и енглеском језику.

Дубоко потресен смрћу свог петогодишњег унука Мориса, Гуно у марту 1891. - у својој седамдесет трећој години, започиње ово изузетно дело, које ће довршити почетком 1893. године. Нажалост, композитор није доживео премијеру одржану током Свете недеље наредне године, али је годишњица Гуноове смрти обележена управо његовим Реквијемом који је под диригентском палицом Габријела Фореа, изведен у париској цркви Свете Мадлене. Форе се тада одлучио за оригиналну верзију за солисте, хор и симфонијски оркестар, иако је после Гуноове смрти композиторов ученик и пријатељ Анри Бусе, приредио неколико различитих верзија овог обимног и значајног дела. Последња међу њима - за солисте и хор у пратњи гудачког квинтета, харфе и оргуља, по некима је најближа Гуноовом уметничком идеалу, као и искреној и контемплативној природи његове духовне музике.

Уредница емисије Светлана Матовић.