Светислав Басара: Гнусоба

У рукопису Гнусоба Светислав Басара прибегава поетском току који, до сада, није користио. С једне стране реч је о изразу блиском техници великог Томаса Бернхарда - незаустављива језичка бујица која брише све пред собом, као цунами. С друге стране то је раблеовска језичка игра која се својим хипетрофираним реализмом удаљује од стварности да би нам се, путањом бумеранга, непогрешиво вратила и тај нам реализам, као канту препуну смећа, сручила по глави. Гнусоба је моћан језички ток који, у камерној атмосфери београдских кафана, покрећу двојица пријатеља, од којих један има биполарни поремећај личности, док је онај други, сам наратор, који нема психички поремећај, заправо луђи од овога који има клиничку слику. Обојица су били пријатељи извесног Ђинђића који, по свему што проналазимо у тексту, невероватно подсећа на убијеног председника српске владе, чак је и романескни Ђинђић убијен истог дана када и ствaрни Ђинђић, али је Басарин Ђинђић романескна фикција која делује унутар романескног простора и која прати захтеве језикa и радње, а не нeкакве претпостављене реалности. У рукопису се појављује читава кохорта фикција, почев од београдских кафана и неких ликова, до самог Београда који, као што и лик Ђинђић подсећа на стварног Ђинђића (али шта је то «стварни Ђинђић»?), изузетно подсећа на стварни Београд (али шта је то «стварни Београд»?), једино што је и он, тај Басарин Београд, фикција. Као фикција, међутим, он изузетно речито, на свој фиктивни начин, говори о стварности.

Томас Бернхард је оставио један од најснажнијих трагова у књижевности двадесетог века. Тим трагом кренуо је одређени број писаца, верујући да може не само да следи Бернхардове трагове, већ и да их продуби. Колико нам је познато то је за руком пошло само мађарском писцу Лајошу Краснахоркају у роману Последњи вук (прочитан на таласима Трећег програма у истом овом циклусу), тој фасцинантној творевини написаној у једној реченици. Ко год да је кренуо трагом Бернхарда врло брзо је остао без даха. Остајући, у бољим случајевима, само мање или више успешан следбеник. Басари, међутим, полази за руком/језиком не само да пронађе кључ бернхардовске поетике, већ и да, у истом поетском коду, открије нове поетско-логичке могућности израза. Он успева да се повинује новооткривеним законима писања и понуди свежу и фасцинантну језичку творевину каква, до сада, није виђена на српском језику.