Моцарт: Клавирски квартет број 2 у Ес-дуру К. 493

Појам фортепијано означава рану верзију клавира, из периода са почетка 18. века - када га је изумео италијански градитељ инструмената Бартоломео Кристофори - па до раног 19. века. На овој верзији клавира компоновали су Хајдн, Моцарт, као и млади Бетовен, у чије време је фортепијано ушао у период стабилног развоја, који ће резултирати производњом концертног клавира крајем 19. века. Током прве половине 20. века фортепијано је пао у заборав, али је од 60-их и 70-их година, са порастом интересовања за историјски утемељене интерпретације, оживљено и занимање за овај инструмент. Данас се репертоар музике 18. и 19. века често изводи на оригинално очуваним или новоизграђеним репликама ових инструмената. У односу на савремени клавир, фортепијано поседује кожом прекривене чекиће, танке жице као код чембала, а одсуство металног оквира и лакша конструкција захтевају мекши додир и дају светлији тон. И поред тога што јачина звука варира у зависности од додира, тон код фортепијана је другачији од модерног клавира - мекши је и краће се задржава. Такође, док клавир има прилично уједначен звук у свом целокупном обиму, фортепијано поседује другачији квалитет звука у различитим регистрима: топао уз благо зујање у басу, звонак у високим регистрима, а у средњем опсегу је заобљен и тиме најближи савременом клавиру. Обим првих фортепијана био је око четири октаве и постепено се повећавао, тако да је Моцарт компоновао за инструмент од пет октава, а Бетовенова каснија клавирска дела су писана за клавире са шест октава.

Ауторка емисије Марија Шорак