Амилкаре Понкијели: Ђоконда (1. и 2. чин)

Ова лирска драма премијерно је изведена у миланској Скали 8. априла 1876. године. Либрето по мотивима комада Виктора Игоа Анђело, тиранин Падове написао је Тобиа Горио - што је био псеудоним Арига Боита, изведен из очигледног анаграма његовог имена и презимена. Понкијели је имао доста резерви према овом пројекту, као и према самом либрету који се ослањао на модел француске велике опере. Широко постављена радња, бројне балетске и жанр сцене, нису му одговарале, али је опера  топло примљена на премијери. У наредне четири године Понкијели ће ревидирати партитуру, додаваће нове нумере, а дело ће се изводити у Венецији, Ђенови и Риму. Коначна верзија Ђоконде из 1880. године, у обновљеном извођењу у Скали, постигла је тријумфалних успех. Најпознатија нумера из опере Ђоконда је балетски дивертисман Игра часова која је овековечена и у славном Дизнијевом анимираном филму Фантазија - позната секвенца са нилским коњима у балетској одећи, док је арија Небо, море постала део тенорског репертоара.

Радња опере Ђоконда смештен је у Венецију у XVII веку. За време карневала, док су све очи упрте на трку гондола - регату, Барнаба, државни шпијун, жуди за певачицом Ђокондом која се појављује на тргу водећи за руку своју слепу мајку Ла Чеку. Када она одбије његово удварање, он из освете оптужује старицу да је бацила зле чини на исход регате. Једино млади капетан својом интервенцијом успева да одржи руљу на одстојању. Долазак Алвизеа Бадоера, шефа венецијанске инквизиције и његове жене Лауре, смирује страсти. Лаура стаје лично у заштиту старице, због чега јој  Ла Чека даје њено највеће благо - молитвену бројаницу. Оштро око Барнабе примећује да се Лаура и капетан познају од раније, а пошто зна да је млада жена била верена за ђеновског племића Енца Грималда, пре него што је приморана на брак са Алвизеом - он схвата да је капетан нико други до прерушени Енцо. Барнаба оптужује Енца да је дошао у Венецију како би Лауру повео са собом. Слутећи и да се  Ђоконда заљубила у Енца, одлучује да јој открије истину о капетану. Због тога, зли шпијун диктира писмо Алвизеу у којем оптужује Лауру за неверство и планирани бег. Но, оно чега Барбана није свестан јесте да га је Ђоконда пречула. Чин се завршава тиме што шпијун ставља писмо у анонимну пријавницу познату и као „Лавља уста", док Ђоконда тугује због своје неузвраћене љубави, на фону веселе, карневалске светковине.

Други чин носи назив Бројаница и одвија се у близини брода Енца Грималдија. Он чека да Барнаба доведе Лауру како би побегли из града. Њихов радосни сусрет квари неповерење које Лаура, с правом, има према Барнаби. Енцо је умирује и оставља на палуби, одлазећи да прпреми њихов бег. Појављује се Ђоконда која је пратила Лауру и која жели да се освети ривалки. Али у близини су и Алвизе и његови наоружани људи. У тренутку када Ђоконда посегне за бодежом како би убила Лауру,  угледа бројаницу своје мајке како виси око врата младе жене. Одмах мења мишљење - она ће помоћи љубавницима и тако се одужити спаситељки своје мајке Ла Чеке. Скрива Лауру на својој гондоли како би избегла потеру. Енцо налази свој брод напуштен, док Алвизови људи праве обруч око мола. Стога, одлучује да запали брод, а потом сам скаче у воде лагуне и бежи.

Уредница Ксенија Стевановић