Електронски студио

Композиција ЈЕА (YEAH) Пола Пињона представља значајни искорак за историју електронског студија Трећег програма. Наиме, она је реализована 1968. године, у време када елетктронски студио још није био званично основан, али је иницајлни импулс који је до тога довео био веома снажан. О композицији ЈЕА (YEAH) аутор наводи:

„ЈЕА је композиција за стереофонску магнетофонску траку. Исходни се материјал састојао од звукова које су произвели сами људи, без помоћних средстава. Материјал је затим подвргнут једноставним, стандардним електроакустичним трансформацијама, а делимично је употребљен и без трансформације. Пре него што сам почео да компонујем ЈЕА осећао сам дуже потребу да радим с електронским звуцима. Дознавши за могућност да реализујем за Радио Београд експериментално дело с употребом људских гласова, почео сам да мислим о човеку као звучном генератору. Овај људски генератор могао би да се употреби, слично као и електронски, за стварање музике на магнетофонској траци. Открио сам да сам ја сам веома разноврсан тон-генератор. У том смишљању, замишљању и испробавању разних могућности и специфичних особина људских звучних извора, идеја за ЈЕА постепено је почела да се развија и обликује."

Остварење Електротибија мађарског композитора Ивана Патачића настало је 1985. године. За разлику од Београда, у Будимпешти се електроакустичка музика развијала у оквиру филмских институција. Тако је Патачић, заједно са Понграчем, чије сте дело имали прилике да чујете у претходним емисијама, током шездесетих опремио мали импровизовани студио за потребе филмске уметности у којем су, такође, реализоване и самосталне композиције. Након неколико година рада у тим условима, Патачић успева да набави скромну опрему и да званично оснује 1975. године електронски студио у оквиру државне филмске продукцијске куће. Будући да је често гостовао у студијима на западу, Патачићеве композиције најчешће не одражавају технолошке проблеме његовог матичног студија, али се не може уочити ни особени печат окружења у којем су израђене, као што је то случај са београдском продукцијом тог времена. Електротибија доноси извесне новине у вези са третманом самог медија, које је се могу приписати филмском утицају на Патачићеву поетику. Оне су на занимљив и неуобичајен начин обогатиле ипак веома присутну специфичну атмосферу електронског студија Трећег програма у овом остварењу мађарског аутора.     

Остварење Јанеза Матичича названо Фузије реализовано је у електронском студију нашег радија 1979. године. Матичич је, као и Патачић, у наш електронски студио донео занимљив „спољни" утицај, али у знатно другачијем виду. Наиме, након завршених студија клавира код Нађе Буланже, Матичич је помало неочекивано наставио школовање у Паризу код Пјера Шефера, постајући члан његове Групе за музичка истраживања 1959. године. Нешто више од петнаест година је био активан сарадник, а након 1975. наставља самостална истраживања у овом пољу. Будући да потиче из контекста примарно оријентисаног ка конкретној музици, Матичич је у свом делу реализованом у студију Трећег програма задржао основне принципе претходног рада, као што су колажирање, овердабинг и разне манипулације траком, али је ипак, као што то имплицира наслов дела, искористио и неке могућности звучне синтезе које су му биле на располагању.  

Аутор емисије: Милан Милојковић