петак, 24.05.2013, 22:15 -> 11:27
Хроника Трећег програма
Емитоваћемо осврт Драгане Мартиновић на наступ плесне компаније "Мађоданца" на десетом Београдском фестивалу игре, као и осврт Дејана Петровића на књигу "Ре:визија прошлости" чији су аутори Дарко Карачић, Тамара Бањеглав и Наташа Говедарица.
Фирентинска плесна компанија Мађоданцa основана је 1967. године под називом Мађо музикале фјорентино и данас је интернационално препознатљива као трупа која подједнако обнавља класичне балете и поставља модерне кореографије у сопственој продукцији. У оквиру овогодишњег Београдског фестивала игре чланови Мађоданце извели су три плесна комада: Стабат матер, у кореографији Франческа Вентриља, садашњег управника компаније, потом Благовести, дело француског кореографа албанског порекла Анжелина Прељокажа, као и представу Свадба коју је кореографисао грчки аутор Андонис Фонијадакис. Како коментарише Драгана Мартиновић, концепт овако осмишљеног програма постављен је у циљу развијања међукултуралних односа Италије и остатка Европе, и то кроз оквир традиционалног италијанског културног наслеђа. Наиме, три кореографије су уједињене у својеврсни триптих на основу тематике која је везана за легендарна оперска дела европских композитора, која су углавном сакралног карaктера, а обрађена су различитим плeсним стилом и естетикама тројице међународно признатих кореографа.
* * *
Троје аутора млађе генерације - Дарко Карачић, Тамара Бањеглав и Наташа Говедарица, сачинили су студију о политикама сећања у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији од 1990-их година до данас, која је под насловом Ре:визија прошлости објављена у издању Института за историју из Сарајева. Будући да изградња националног идентитета у новоствореним државама у многоме зависи од избора садржаја из прошлости који ће бити чувани и неговани у колективном памћењу, аутори посебну пажњу посвећују политичким и идеолошким утицајима на културне инситуције попут музеја, меморијалних комплекса, споменика, комеморативних пракси, школских уджбеника, уметности, историографије, медијске продукције и тако даље. Анализирајући односе према овим тековинама у све три бивше југословенске републике, Дејан Петровић као заједнички именитељ наводи својеврсну «културу порицања», као доминантан вредносни став у погледу сећања на недавну прошлост и почињене злочине.
Уредница Тања Мијовић.
Коментари