Лондонско Филхармонијско друштво

Рад Филхармонијског друштва током 1820. године у великој мери је обележила личност Луја Шпора, немачког композитора, виолинисте и диригента. Пре Шпоровог доласка, било је уобичајено да оркестром заједнички руководе концертмајстор и пијаниста, при чему би први паралелно изводио деоницу прве виолине и повремено диктирао темпо гудалом, док је други контролисао извођење пратећи партитуру. Док је ова процедура могла да буде корисна на пробама, на концертима се показала као недовољно ефикасна, јер концертмајстор није могао да се у потпуности посвети интепретацији, а пијаниста је имао ограничен утицај на ток извођења. Увидевши ове недостатке, Шпор је начинио значајан искорак и у извођачку праксу лондонског друштва увео диригентску палицу, коју је користио само на пробама, док је на концертима дириговао гудалом, после чега је  пијаниста је замењен диригентом, а клавир - диригентским пултом. Шпор је био запажен и као виолиниста и интерпретатор сопствених концерата, као и камерних дела. Од његових композиција, највећу пажњу задобила је Друга симфонија у д-молу, писана по наруџбини Филхармонијског друштва. Ово дело је премијерно изведено 10. априла 1820. године. Одликује ге оригинална мелодика, пажљиво осмишљени мотивски рад, упечатљиви карактери играчких тема и инвентивна оркестрација. Шпор је још пет пута посетио Лондон и Филхармонијско друштво и све до краја 19. века остао је један од најизвођенијих композитора на његовим програмима.

Камерна дела за веће саставе имала су значајно место на програмима друштва у првим деценијама његовог рада. Централно дело био је Бетовенов Септет, али су и други савремени композитори доприносили овом жанру, те су посебно популарни били такозвани Војнички септет Јохана Непомука Хумла, Нонет Луја Шпора као и Септет Игнаца Мошелеса. Заузимајући средишњу позицију, између типичних камерних жанрова, попут гудачких квартета, с једне стране и симфонија, с друге стране, камерна дела за веће саставе по правилу су извођена у првом делу концерта. По инструментацији ова дела су се делила у две категорије - она која су у саставу имала само дувачке и гудачке инструменте, укључујући и контрабас, попут Бетовенових и Шпорових композиција, и она која су укључивала клавир као централни инструмент, попут Хумлових и Мошелесових дела. Троставачни Октет у Ас-дуру Фердинанда Риса, инструментиран за клавир, виолину, виолу, кларинет, хорну, фагот, виолончело и контрабас, припада потоњој категорији, а композотор га је написао упаво за концерт Филхармонијског друштва, у мају 1816. године, на коме је сам тумачио захтевну клавирску деоницу.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски