Милан Суботић: Загонетка (не)развијености

Актуелне дебате о неопходности реиндустријализације Србије и већине посткомунистичких земаља су један од подстицаја ауторовог бављења економском историјом и теоријама привредног развоја. У разматрању ових тема незаобилазно је познавање теоријског становишта Александра Гершенкрона (1904-1978), харвардског професора руског порекла. Познат као творац „теорије релативне заосталости", Гершенкрон је у својим радовима о процесу индустријализације довео у питање еволутивну концепцију друштвено-економског развоја према којој сва друштва пролазе кроз низ истих фаза или ступњева. Бавећи се економском историјом земаља које се разликују по степену своје привредне (не)развијености, он је показао да се индустријализација „заосталих" земаља није одвијала по узору на енглеску „индустријску револуцију". Према Гершенкрону, закаснела индустријализација приморавала је неразвијене земље да нађу замене за низ непостојећих предуслова привредног развоја, те да се ослоне на увоз технологије и знања из развијенијих земаља. Стога, у остварењу брзог и великог индустријског раста заосталост може бити схваћена као својеврсна „предност".

Али, за разлику од схватања „предности заосталости" формулисаног у руској социјалној мисли, Гершенкронов концепт има знатно ужи опсег јер се односи само на чињеницу „скраћења" историјског тока у периоду великог индустријског узлета. Према Гершенкрону, напори уложени у остварење тог узлета, као и поднете жртве у име будућности, захтевају снажно идеолошко оправдање. Наглашавајући значај идеологије (сенсимонизма у Француској, национализма у Немачкој и марксизма у Русији) за остварење успешне закаснеле индустријализације Гершенкрон је детаљно анализирао совјетски пример.

Након приказа и интерпретације Гершенкроновог економско-историјског становишта, у студији Милана Суботића критички је размотрено питање актуелности и значаја тог становишта у радикално измењеним светско-историјским и друштвено-економским околностима савременог света.

Уредница: Оливера Нушић