Ђакомо Пучини: Манон Леско (1)

Од свих Пучинијевих опера Манон Леско је имала најмукотрпнију генезу. Издавач Рикорди је покушао да убеди композитора да се не упушта у овај подухват јер је Маснеова истоимена опера била изузетно популарна, иако до тог доба није била изведена у Италији. Пучини је био чврст у својој одлуци, рекавши: „Манон је јунакиња у коју верујем и због тога ће она успети да придобије публику. Зашто не би постојале две опере о њој? Жена као Манон може имати и више љубавника." Пошто није био задовољан, како је то назвао, „псеудофилозофским претензијама" либретисте Фердинада Фонтане са којим је сарађивао на Вилама и Едгару, Пучини је позвао драматурга Марка Прагу да напише текстуални предложак. Са своје стране, Прага је позвао у помоћ младог песника Доменика Оливу и они су 1890. године завршили либрето. Пучини је у првом тренутку био задовољан, довршио је писање првог чина, али тада је почео да показује велико незадовољство предлошком и затражио је да се поново напише. Прага је због тога одлучио да се повуче са пројекта, а Рикорди се окренуо Руђеру Леонкавалу који је скицирао други чин, пре него што је напустио писање због нагомиланих обавеза. Коначно у јесен 1891. године, у писање се укључио и Луиђи Илика који је прерадио цео текст у складу са Пучинијевим сугестијама. Паритура је завршена у октобру 1892. године, а у њој се појављују делови Пучинијевих претходних композиција попут става Агнус деи из Мисе ди Глорија на месту „мадригала" у другом чину, студентске вежбе Metnia l'avviso која је постала мелодија Де Гријеове арије Donna non vidi mai, као и гудачког комада Хризантеме који је користио у III и IV чину.

Пошто је Скала била заузета због проба за Вердијевог Фалстафа, Рикорди је изабрао Краљевски театар у Торину (Teatro Regio) за премијеру. Опера Манон Леско је доживела тријумф, како код критичара, тако и код публике. Иако је Пучини наставио да модификује и ревидира своју партитуру, потоња поставка ове опере у Лондону навела је Бернарда Шоа да прогласи Пучинија за Вердијевог наследника међу италијанским композиторима. Улогу Манон су певале славне оперске диве из прве половине XX века, а међу њима се посебно истичу интерпретације Лине Кавалијери, Лукреције Бори и Лоте Леман. За завршну верзију опере рачуна се она која је изведена у Скали 1923. године, када је продукцијом дириговао Артуро Тосканини, чије су сугестије такође ушле у дефинитивни изглед ове Пучинијеве партитуре.  

Први део опере се дешава на тргу у Амијену, где се упознају Манон и витез де Грије. Манон Леско је на путу за самостан где је воде њен брат Леско и Жеронт, али она се заљубљује у шармантног витеза и бежи са њим. Но, у другом чину сазнајемо да Манон живи као љубавница богатог Жеронта у Паризу. Она се присећа срећног, али сиромашног живота у скромном стану који је делила са Де Гријеом. Њен брат Леско јој говори да је витез постао коцкар на његов наговор, како би обезбедио новац за Манон. Де Грије се појављује, те упркос свему, Манон му пада у загрљај. Када их Жеронт спази, Манон на његова пребацивања одговара тако што му ставља огледало пред лице. Љубавници се припремају да побегну, али Манон не жели да остави драгуље за собом. У том долази Жеронт са гардом која је хапси за покушај крађе.

Уредница Ксенија Стевановић