Мајер и опера његовог доба

У периоду од 1809. до 1816. краљ Напуља, Наполеонов маршал и зет, Јоаким Мира ангажовао је водећег импресарија Доменика Барбају како би руководио Театром Сан Карло. Барбаја, као и други умешни италијански импресарији, нису се само старали да остваре профит и задовоље жеље публике, већ су активно обликовали развој италијанске опере. Поред тога што је заслужан за раскошне продукције, Барбаја је у Напуљу артикулисао утицај француске озбиљне опере на италијанску озбиљну оперу; инаугурисао је нови модел опере серије у којој је целокупни речитатив имао оркестарску пратњу, а почео је и да обликује оперски репертоар, постављајући париске опере Весталка Гаспара Спонтинија и Ифигенија на Аулиди Кристофа Глука. Поред тога, био је један од првих који су уочили Росинијев велики таленат, те га је већ 1815. године ангажовао као сталног композитора у Напуљу. Барбаја је подржавао опере са трагичним завршетком, које су почетком друге деценије XIX века биле све популарније,  под утицајем француске озбиљне опере. Музичке трагедије су се и раније појављивале на италијанским оперским сценама, неретко као израз високих литерарних амбиција појединих либретиста, али су увек представљале изузетак у односу на доминантну конвенцију срећног краја.

Године 1812. и 1813. напуљска публика је поздравила премијере двеју опера које су имале funesto fine, односно трагични завршетак: 'музичку трагедију' Хекаба Николе Антонија Манфрочеа и 'трагичну мелодраму' Медеја на Коринту Симона Мајера. Манфроче је био још један млади композитор чији је таленат Барбаја уочио. Рођен 1791. године и образован у Напуљу, Манфроче је, нажалост, умро непуних седам месеци после премијере Хекабе, која се сматра његовим рекем-делом. Либрето на италијанском, који је према истоименом француском оригиналу Жан-Батиста де Милсена приредио Ђовани Шмит, приказује моралну дилему између љубави и дужности, услед тога што Ахилеј, грчки јунак, и Поликсена, тројанска принцеза, желе да се венчају упркос томе што је Ахилеј убио Хектора, Поликсениног брата. Хекаба, краљица Троје и мајка Поликсене и Хектора, не може да заборави на убиство сина, упркос томе што ће тако одбацити брак који би донео мир и спасио Троју од уништења. Опера се завршава сценским приказом немилосрдног разарања античког града.

Годину дана након премијере Манфрочеове трагичне опере Хекаба, Мајер је 1813. године у Напуљу поставио своју 'трагичну мелодраму' Медеја на Коринту. За Мајера, који је био превасходно активан на северу Италије, ово је била прва премијера у Напуљу, а захваљујући њеном успеху, Мајер ће бити позван да до истека друге деценије XIX века у истом граду постави још три премијере озбиљних опера и две обнове својих ранијих дела. Либрето за оперу написао је Феличе Романи, слободно адаптирајући Еурипидову античку трагедију. У Мајеровој партитури посебно се издваја завршна Медејина сцена у којој се композитор служи богатом лепезом хармонских решења, евокативном инструментацијом и флексибилним мелодијским идиомом како би дочарао нагле промене расположења главне протагонисткиње. У овој сцени Медеја из љубоморе убија Јасонову вереницу, Креузу, те открива да је уморила своју децу како би се осветила Јасону за његову неверност. Медеја бежи златним летећим кочијама, а Коринћани морају да спрече Јасона како не би себи одузео живот.

Средином друге деценије XIX века Ђоакино Росини се наметнуо као нова водећа снага италијанске озбиљне опере. У његовом раном опусу као најзапаженија међу озбиљним операма издваја се 'херојска мелодрама' Танкред, премијерно изведена у Венецији 1815. године. Ова опера означава композиторову зрелост у сфери озбиљне опере и нуди нову синтезу сценског динамизма и изражене лирике која је оличена у прочишћеној, али и високо декоративној белканто кантилени. Радња опере, за коју је либрето приредио Гаетано Роси према истоименој Волтеровој трагедији, смештена је у Сиракузу, у XI век и прати љубав Аменаиде и младог витеза Танкреда, чији је живот угрожен услед политичких сплетки у које је укључена Аменаидина породица.

У вечерашњој емисији чућете и романсу из једне од Мајерових последњих опера, 'oзбиљне мелодраме' Алфред Велики, која је премијерно изведена 1818. године у римском позоришту Арђентина.

Аутор емисије Срђан Атанасовски