Годишњице - Мајер и опера његовог доба

У првој емисији, слушаћете одломке из опера Симона Мајера и његових савременика Никола Антонија Цингарелија и Маркоша Антонија Португала. 

Мајер се истакао као водећи иноватор у жанру италијанске озбиљне опере у првој деценији XIX века, када је овај жанр био у кризи, представљајући тиме значајну спону између, с једне стране, стваралаштва Чимарозине и Паизијелове генерације и белканто опера Росинија, Белинија и Доницетија, с друге стране. Прве значајне успехе Мајер је остварио 1796. године, када су у  Венецији изведене две његове опере, dramma per musica Lodoiska и dramma giocoso, Budala ima na stotine, чиме је одмах завредио епитет водећег композитора италијанске опере.

Након што је почетак своје оперске каријере чврсто везао за венецијанску оперску сцену, Мајер је на прелазу у XIX век почео да добија значајне поруџбине и из других италијанских центара, попут Парме и Виченце. Као посебно значајна показала се сарадња  са Миланском Скалом, где је Мајер дебитовао 1799. године обновом опере Лодоиска. До краја своје каријере на овој сцени поставиће чак тринаест опера: осам озбиљних, две комичне, и три у мешовитим жанровима. Међу њима издвојићемо оперу Алонсо и Кора која је премијерно изведена у Скали 1803. године, за коју је либрето приредио Пјетро Антонио Бернардони на основу приповести о шпанском освајању империје Инка из пера француског просветитеља Жан-Франсоа Мармонтела.

Године 1801. Мајерова опера Ђиневра од Шкотске, писана на либрето Гаетана Росија према Ариостовом спеву Бесни Орландо, отворила је Театро Нуово у Трсту, а на премијери су певали и чувени кастрат Луиђи Маркези и тенор Ђакомо Давиде. Насловљена као 'озбиљна и херојска драма', опера прати љубав шкотске принцезе Ђиневре и италијанског витеза Ариодантеа коју ће покушати да осујети љубоморни дворјанин Полинесо, оптужујући Ђиневру да је крива за наводну Ариодантеову погибију. Ђиневра од Шкотске се убраја у најуспелије Мајерове ране опере, у којима је композитор показао високу умешност у грађењу асиметричних лирских нумера из више одсека које су прожете сценском динамиком. Поред тога, у унапређивању структуре италијанске озбиљне опере Мајеру припада посебна заслуга јер је почео да примењује комплексна финала чинова, делимично се угледајући на тадашњу комичну оперу.

Половином последње деценије XVIII века, када је Мајер представио своја прва оперска остварења, међу најактивнијим композиторима на пољу опере серије био је једанаест година старији Николо Цингарели. Цингарели је у својим операма предано трагао за једноставношћу и природном мелодиозношћу, доводећи овај концепт каткад до ивица баналности и емфатично дочаравајући патос и сентименталност. Жеља за што драматичнијим третманом музике довела је до примене  нових и комплексних музичко-сценских формалних решења. Међу његовим најуспешнијим операма је Инес де Кастро, премијерно изведена у Милану 1798. године, у којој се описује судбина тајне супруге португалског престолонаследника чији је живот угрожен услед политичких интрига и љубоморе.

Португалски композитор Маркош Португал стекао је велику популарност на италијанским оперским сценама између 1793. и 1800. године, када је широм Италије, а посебно у Фиренци и Венецији, поставио чак 23 опере различитих жанрова. Његов таленат је посебно долазио до изражаја у сарадњи са истакнутом сопранисткињом Анђеликом Каталани, која је остала упамћена по свом гласу изузетног опсега, савршеној техничкој контроли и доброј глуми. Једна од Португалових најпопуларнијих нумера, арија насловне јунакиње из опере серије Семирамидина смрт, која је премијерно изведена у Лисабону 1801. године, писана је управо за Каталанијеву.

Аутор циклуса: Срђан Атанасовски