Композиције Владислава Золотарјова

Золотарјов је рођен за време Другог светског рата на Далеком истоку Совјетског Савеза. Велики утицај на овог уметника је имала његова бака, чије су песме и приче, како је писао у својим дневницима, биле инспирација у каснијем ауторском стваралаштву. Године 1958. породица се сели у Магадан, руски радни логор на Охотском мору, град који је имао важну улогу у животу Владислава Золотарјова.

Књига Доктор Фауст Томаса Мана скренула му је пажњу на 12-тонски систем Арнолда Шенберга, чији су радови ретко могли да се чују у тадашњем Совјетском Савезу. Студије композиције је започео 1968. године, у класи Родиона Шчердина путем консултација, а потом наставио на Московском конзерваторијуму 1971. године у класи Тихона Хрењикова. Међутим, Хрењиков није имао разумевање за 12-тонски стил писања свог студента, што је довело до њиховог размимоилажења.

Пажњу публике Владислав Золотарјов је привукао вештином извођаштва, емоционалним тумачењем и новом, додекафонском методом коју је користио. Золотарјов се сматра једним од великих светских композитора дела за хармонику. Писао је и вокална дела, композиције за камерне и симфонијске оркестре, као и ораторијум Споменик револуције.

Почетком 70-их година сели се са породицом у Москву, где је упознао хармоникаша Фридриха Липса. Из њиховог пријатељства и сарадње настале су многе композиције којима је обогаћен репертоар за хармонику. Пре свега, Соната број 2 и 3, које су настале из поменуте сарадње, привукле су и инспирисале и друге важне композиторе, као што су Софија Губајдулина и Едисон Денисов, да истражују могућности овог инструмента и да компонују дела за храмонику.

Золотарјов је извршио самоубиство у 33. години живота, а у исто време, 1975. године, Фридрих Липс први пут представља музику Владислава Золотарјова ван Совјетског Савеза, у Клингенталу, извођењем Сонате број 3.

Ауторка емисије: Марија Шекуларац