Електронски студио

Остварење америчког композитора Џона Мелбија под називом 91+5 написано је 1971. године за траку и пет лимених дувачких инструмената. Идеја са којом је аутор приступио овом делу подразумевала је да се компјутер употреби као саучесник у извођењу композиције, али не и као средство којим се компонује. Тако је Мелбијев код, као партитура, унесен у IBM-ов рачунар чиме је произведен низ структурисаних сигнала, који су, пак, преко конвертора забележени на траци као линеарна намагнетисања. Њих је, наиме, могуће интерпретирати као звук. У оваквом процесу настанка дела рачунар се и може сматрати извођачем, будући да композиторов запис претвара у звучање путем својих система генерисања и управљања. То звучање је уобличено тако да обухвата оне сегменте дела које човек не може да одсвира на било ком традиционалном инструменту. Аутор је настојао да начини синтезу ових слојева високим степеном комплементарности деоница, што је резултирало склоповима изузетне ритмичке комплексности, док је у одвијању дела у знатној мери елиминисана стерилност присутна у раним компјутерским остварењима.   

Композиција Ота Лунинга под називом Фуга и корална фантазија са електронским двојницима за оргуље и траку настала је 1973. године. Ово дело је заправо обрада ранијих Лунингових оргуљских композиција чији су сегменти електронски трансформисани. Композиторов поступак је обухватао селекцију одређених звучности из фуге и коралне фантазије, а од којих су, након тога, даље процесуирани само неки њихови параметри, са посебним фокусом на тембралну овојницу. Тако је настало петнаест различитих типова филтрирања овојнице, који су синтетизовани и забележени на траци. Овај корпус звучања је даље разложен на сегменте који су поступком монтаже увођени у већ постојећу музичку структуру фуге и коралне фантазије. Тиме је добијен сложен полифони ток чије деонице нису вођене само мелодијско-хармонском логиком, већ је контрапункт остварен и између висинског и тембралног слоја звучања.

Аутор емисије: Милан Милојковић