Остварења Станојла Рајичића

Као припадник „прашке генерације", Станојло Рајичић је српску музику тридесетих година прошлог века осавременио музичким језиком експресионистичке пвовенијенције. Његови студијски радови, као и дела која су настала непосредно по повратку из Прага у Београд, репрезентују приврженост радикалнијим композиционим решењима, која ће Рајичић, међутим, након краткотрајне примене постепено напуштати већ с почетка четрдесетих година. Једно од репрезентативних дела ове прве, експресионистичке фазе његовог стваралаштва, јесте и Соната за виолину и клавир опус 8, настала 1938. године. Ово дело, за које Властимир Перичић истиче да би му услед недостатка традиционалне формалне структуре више одговарао наслов Рапсодија или Фантазија, једино је веће дело које је Рајичић написао техником доследног атематизма, без понављања мотивских идеја. Први став сонате, као тежиште троставачног циклуса, не поседује тако ништа од битематске организације материјала. Док је средишњи Анданте осмишљен као импровизована кантилена, односно одмориште циклуса, финале сачињено из три контрастна одсека заокружује циклус маркантним разлагањима квартних акорда у виолини и битоналним хармонијама у деоници клавира.

У првим годинама после Другог светског рата, Рајичић је начинио заокрет ка смиривању свог музичког језика, што га је одвело традиционалним формалним обрасцима и јасној, функционалној, упрошћеној хармонији, омогућивши му достизање продубљенијег, емоционално топлијег израза. Ове тенденције најбоље илуструје Рајичићев Други виолински концерт у е-молу, написан 1946. године. Прожет призвуцима народног мелоса, овај троставачни концерт надовезује се на остварења европског позног романтизма. Концерт је 28. октобра 1947. године премијерно извела Марија Михаиловић уз пратњу Београдске филхармоније којом је дириговао Михаило Вукдраговић, а идуће године концерт је понео награду Комитета за културу и уметност Народне републике Србије.

Аутор емисије: Стефан Цветковић