Музика за чембало

Овај аутор био је једна од највећих «жртви» праксе седамнаестог и осамнаестог века да се дела без дозволе преписују, тиме често и приписују познатијим композиторима како би лакше нашла пут до публике. Композиције за инструменте са диркама Карла Игнација Монце издавачи су бескрупулозно потписивали именом његовог много познатијег савременика, Ђованија Батисте Перголезија. Судбину овог аутора из прве половине 18. века несвесно је запечатио Игор Стравински наводећи да су два комада која је цитирао у свом неокласичном балету Пулчинела потекли из пера Перголезија, а не Монце.

Данас се мало зна о првим годинама живота Карла Игнација Монце. Иако се у списима из тог времена уз име овог композитора име појављује и придев «Милански», претпоставља се да је рођен у месту Монца недалеко од Милана. Његове опере и ораторијуми су извођени у Напуљу, Месини, Анкони, Венецији, Болоњи и Риму, те се претпоставља да је путовао у ове градове како би надгледао припреме за извођење. Године 1729, Монца је постао композитор оркестра болоњске Академије, а од 1735. до своје смрти, четири године касније, радио је као хоровођа Катедрале у Верчелију у Пијемонту.

Након смрти овог композитора, енглески издавач Лонгман је две збирке комада за инструменте са диркама представио као Перголезијева дела и објавио их 1771. и 1778. године. Када је 1920. године Игор Стравински потражио Перголезијеве композиције које би могао да употреби у свом балету Пулчинела, одабрао је неколицину дела укључујући и Монцину Арију из свите у Е-дуру и Гавоту из свите у Де-дуру, које су у балету постале Токата и Гавота са две варијације. Ова забуна око правилне атрибуције додатно је погоршана 1940. године, када је Кафарели објавио три Монцине свите у оквиру колекције Перголезијевих дела.

Композиције Карла Игнација Монце представљају интересантну мешавину италијанског и француског стила. Иако поседују сличности са делима Купрена, Рамоа и Матесона, Монцине комаде краси сасвим јединствена мелодијска и техничка инвенција.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић