Дејвид Бордвел: Нарација у играном филму

Текст Дејвида Бордвела Нарација у играном филму, преузет је из ауторове истоимене књиге која је објављена 1985. године у издању The University of Wisconsin Press, а написана је у циљу заснивања једне нове «теоријске поетике» филма која би требало да одговори на питања како ради филмска нарација, шта гледалац треба да ради да би разумео наративни филм, које црте и структуре изискује разумевање наратива, које улоге могу имати особине филмског медија у процесу нарације и слично.

Користећи и данас веома популарне аналогије између филма, позоришта и књижевности, Бордвел полази од става да ако се уопште може говoрити о теорији филмске нарације пре 1960. године, онда је она била изведена из миметичке традиције. Тадашњи теоретичари филма - Франсис Марион, Рудолф Арнхајм, Лев Кулешов и Андре Базен, слажу се у томе да је нормалан наративни филм налик снимљеном позоришном комаду, при чему промене у положају камере издвајају или наглашавају неке појединости. Та идеја је убрзо заживела поготово међу америчким филмским ствараоцима, а њена најрадикалнија и најексплицитнија формулација би била да сочиво камере треба да представља око имплицитног посматрача, те да редитељ треба да наводи публику да види онако како би видео пажљиви посматрач. Премда је овај модел филмској теорији обезбедио основну концепцију наративног представљања, он пати од низа слабости од којих је најупадљивија та што превелико ослањање на аналогију око-камера води потцењивању других филмских техника и средстава.

С друге стране, дијегетичка теорија нарације у свом средишту има аналогију филма и романа, тј. за разлику од миметичке традиције наративног представљања, дијегетичке теорије су засноване на концепцији по којој је нарација у основи језичка активност. Колин Макејб, Ролан Барт и други сматрају да филм као «метајезик» говори о «објектном језику», преображавајући га и стварајући одређену хијерархију дискурса. Међутим, иако је оваква теорија нарације дала важан допринос у «сецирању» филмског стила, Бордвел сматра да и њу треба напустити, јер у филму не постоји еквивалент за основне аспекте вербалне активности, и додаје: потребна нам је теорија нарације која није ограничена на неодређене или атомистичке аналогије између система представљања, која не даје првенство одређеним техникама и која је довољно широка да може да обухвати многе случајеве, али и довољно еластична да прави разлику између разних врста, нивоа и историјских испољавања нарације.

Превод с енглеског Славица Милетић.

Циклус приредили Тања Мијовић и Иван Миленковић.