Карлос Фуентес: Смрт Артемија Круса

"Смрт Артемија Круса", рани роман великог мексичког писца Карлоса Фуентеса, преведен је први пут на српскохрватски језик пре више од 40 година, да би се Биљана Исаиловић, једна од најбољих преводитељки са шпанског језика, поново подухватила тог задатка и са новом енергијом пренела мајсторију великог Мексиканца. Можда више него било који други славни латиноамерички писац (упркос и више него јакој конкуренцији), Карлос Фуентес је у својим романима и причама спојио специфичан поглед на историју и проницљиво разумевање садашњости, демонстрирајући управо запањујући осећај за детаљ, за једва приметне психолошке преливе у којима писац показује да своје јунаке познаје боље него што они познају себе саме.

Доносимо неколико карактеристичних одломака.

"ОН је испричао повест о последњим сатима Гонсала Бернала у затвору у Пералесу и то му је отворило врата ове куће. 

- Увек је тежио чистоти, рекао је дон Гамалиел Бернал, његов отац. - Одувек је мислио да акција прља човека и приморава нас на издају, уколико јој не претходи јасна мисао. Мислим да је због тога и отишао од куће. Добро, делимично и због тога, јер нас је тај ураган све заковитлао, чак и нас који се нисмо померили с места. У ствари, не, само желим да кажем да је мој син сматрао да му је дужност да приђе и објасни, да понуди паметне идеје, јер, мислим да је тако хтео да спречи да као и сви узроци и тај не прође на испиту акције. Не знам, његово размишљање било је веома сложено. Он је проповедао толеранцију. Драго ми је да чујем да је храбро умро. Драго ми је што сте овде.

У почетку није желео да посети старца. Претходно је обишао извесна места у Пуебли, разговарао са одређеним људима, проверио све што је требало проверити. Због тога је сада, не померајући ни један једини мишић на лицу, слушао неповезане речи старца који је спустио седу главу на наслон тапациран сјајном кожом, док је жућкаста светлост истицала његов профил, као и дебеле слојеве прашине у овој затвореној библиотеци с толико високим полицама да су се само помоћу покретних мердевина с точкићима, чији се траг оцртавао на поду окер боје, могле дохватити велике, дебеле књиге у кожним повезима, француска и енглеска дела из области географије, уметности, науке, за која је често, да би се ишта прочитало, била неопходна лупа, а њу је дон Гамалиел непомично држао у својим свиленим старачким рукама, не примећујући да се један зрак блиставе сунчеве светлости, што је под углом продирао кроз прозор, зауставио на набору његових брижљиво испегланих штрафтастих панталона: али, он је то приметио. Раздвајала их је некаква непријатна тишина."

Уредник циклуса Иван Миленковић