Музика у престоници Фридриха Великог

Попут других немачких музичара половином XVIII века и сусрет Јохана Себастијана Баха са Фридрихом Великим био је значајан догађај у биографији овог композитора. Захваљујући ангажовању грофа Хермана Карла фон Кајзерлинга, Бах је 1747. године позван да посети Фридриха Великог у његовој палати у Потсдаму. Узевши учешће на камерном концерту у палати, Бах је импровизовао трогласни ричеркар на тему коју му је задао сам Фридрих Велики, наишавши притом на одушевљење слушалаца. Наредног дана Бах је извео реситал на оргуљама у цркви у Потсдаму, где је такође импровизовао шестогласну фугу на сопствену тему. У току свог боравка Бах је посетио и нову оперску кућу Фридриха Великог у Берлину, и упознао се са другим оргуљама у Берлину и Потсдаму. Вративши се у Лајпциг, Бах је најпре намеравао да запише и објави фугу коју је импровизовао у Потсдаму, међутим, наставивши да ради на теми Фридриха Великог, осмислио је амбициозније дело, састављено од трио сонате и следа ричеркара и канона, које је насловио Музичка жртва и објавио већ у септембру исте године са посветом пруском краљу. Поред ричеркара у три гласа написао је и ричеркар у шест гласова, комплексну полифону композицију која заузима централно место у овом циклусу, као и низ канона на такозвану краљеву тему - Тема Региум, чије је извођење захтевало решавање задате музичке загонетке. Знајући за љубав Фридриха Великог према попречној флаути, као и његово умешно владање овим инструментом, Бах је у Музичку жртву укључио и трио сонату писану за овај инструмент, у којој је такође користио тему коју му је краљ задао у Потсдаму. Међутим, није познато да ли је Фридрих Велики свирао ову сонату, као ни да ли је исказао наклоност према Баховој Музичкој жртви у целини, имајући у виду да је краљ био заговорник галантног идиома и да није имао пуно разумевања за старији стил немачког барока засићен полифоном фактуром.

По завршетку Седмогодишњег рата, 1763. године, музички живот у Берлину престао је да прати најновије тенденције на европској музичкој сцени, за шта је великим делом био заслужан управо краљев ригидан музички укус. Тако су све до Фридрихове смрти 1786. године, већина постављених опера уствари биле обнова раније изведених дела, а пруска престоница више није привлачила водеће музичаре Немачке и Европе. Једини музичар који је именован за краљевог првог капелмајстора након смрти Карла Хајнриха Грауна био је Јохан Фридрих Рајнхарт, преузевши вођење берлинске опере 1776. године. Рајнхарт је рођен 1752. године у Кенигсбергу и био је значајно млађи од музичара које је Фридрих Велики претходно упослио, те је у време овог намештења имао тек 23 године. Рајнхарт је при том убедио Фридриха Великог да је поштовалац и наследник традиције Хасеа и Грауна, те ће, стога, своје прогресивне тенденције моћи слободно да искаже тек када му Фридрихов наследник на престолу, краљ Фридрих Вилхелм II, буде дао одрешене руке.

Аутор Срђан Атанасовски