Мишел Фуко: Историја лудила у доба класицизма

Фукоов текст проблематизује начин на који је лудило у епохи класицизма тематизовано као филозофски проблем и извор дилеме која већ у XIX веку постаје саморазумљива: да ли је душа сегмент тела, подложан обољевању попут осталих делова, или се може тврдити да је она независтан, чисто духовни принцип? Скица овог дуализма, која не потиче из класицистичке медицине, већ је изворно филозофска, представља значајно одступање од традиционалног схватања лудила као неке врсте божанског надахнућа, али и од локовског сензуализма XVII века, којим се лудило поистовећује са поремећајем чула и најјасније је уочљива у оквиру Волтерове концепције. Волтер се, наиме, одмиче од упрошћене сензуалистичке представе лудила, али истовремено полази од поремећаја чула као узора за његово објашњење - као што обољење ока спречава оштро виђење, обољење мозга ће на исти начин пореметити душу (те је душа, у оквиру ове концепције, схваћена као чуло чула/радња радње).

Према Фукоовом запажању, међутим, иако Волтер остаје на материјалистичком становишту, његова критичка анализа значајна је утолико што почива на раздруживању душе од тела чиме, посредством појма лудила, утире пут фундаменталнијем филозофском проблему - питању о материјалности душе („да ли лудило доказује или не, материјалност душе").

Превод Фукоове књиге Историја лудила у доба класицизма, која је 1972. године објављена у издању Галимара из Париза, ускоро ће бити објављен код издавача Mediterran Publishing из Новог Сада.

С француског превела Јелена Стакић.

Циклус приредила Ана Петковић.

Уредник: Иван Миленковић.