Анатолиј Б. Добрович: Џихадизам

Већ на почетку текста, Добрович се пита: „Зашто су у име владавине ислама над целим светом десетине ако не и стотине муслимана, нарочито младих, спремне да постану терористи-самоубице? Шта треба учинити људима да би се подстакли на двоструки злочин: самоубиство плус масовно убиство? Тероризам као начин психолошког (а у крајњем резултату – политичког) деловања на противника, кога треба победити на бојном пољу, није ни нова ни загонетна појава. Истински проблем савремености јесте одсуство јасне протестне реакције на исламски терор сâмог исламског света. Након 11. септембра, од исламских интелектуалаца природно је било очекивати да ће се ујединити у осуди исламског терора и одрећи се оних који га врше. До тог уједињења није дошло; спорадичне изјаве типа 'то није ислам', које су се могле чути из уста малог броја муслимана, нису биле прихваћене од стотина милиона њихових истоверника. Нужно се намеће питање - зашто?"

На другом месту, припремајући нови низ питања на која ће покушати да одговори, пише: „Терорист-самоубица верује да ће се након смрти истог тренутка обрести у рају. Рекло би се да постоји и други пут у рај: праведност. Међутим, за џихадизам вршење двоструког терористичког злочина не само што не искључује „праведност", већ је управо претпоставља. Како се могло десити да је у недрима угледне светске монотеистичке религије сазрело поистовећење убиства недужних - са праведношћу?! Овде је позивање на фанатизам очигледно недовољно. Фанатици могу да бичују себе ланцима у знак туге за у давна времена мученим шејхом Алијем, али када тим ланцима ударају пролазнике на улици - то је већ бандитизам, а не фанатизам. На који начин се бандитизам у исламу претвара у религиозну акцију? На који начин се исламски појам 'части' претвара у апологију убиства?"

Уредник: Ђура Војновић