Mузика у престоници Фридриха Великог

Још од Фридриховог ступања на престо 1741. титулу првог дворског капелмајстора носио је Карл Хајнрих Граун, и то све до своје смрти 1759. године. На тој функцији, Граун је између осталог био задужен и за компоновање и постављање опера у новом здању берлинске опере. Међутим, Грауново остварење које се показало као најуспешније код престоничке публике није била једна од његових опера већ пасијски ораторијум Исусова смрт, премијерно изведен 1755. године. Годину дана раније, Граун је показао свој таленат за писање ораторијума представивши своју Брунсвишку пасију на концерту берлинског Друштва музичара, које је окупљало како професионалне дворске музичаре, тако и аматере из кругова племства и грађанства. Том приликом, принцеза Ана Амалија, сестра Фридриха Великог, поручила је дело од Грауна на либрето Исусова смрт песника Карла Вилхелма Рамлера.

Грауново дело рађено је у традицији пасијског ораторијума, што подразумева слободнији приступ наративном следу Христовог страдања, који се не ослања на текст Јеванђеља. Рамлеров текст припада књижевној традици осећајног стила, а у садејству са Грауновим идиомом, на који је значајно утицао стил италијанске опере, нудио је модерни идеал побожности усклађен са идејама просветитељства. Основна карактеристика овог Грауновог ораторијума, која је била кључ његове популарности, јесте складно комбиновање da capo арија у италијанском галантном стилу и корала и наступа хора који су кључни елемент лутеранске духовне музике. Посебно је занимљива концепција краја ораторијума, где се експресивни речитатив солисте смењује са наступима хора.

Карл Филип Емануел Бах, један од водећих берллинских композитора, објавио је 1757. године збирку од 54 песме и ода на текстове Кристијана Гелерта, којој је, у апендиксу, придодао још 12 духовних песама на преводе библијских псалама. Бахове песме рађене су у стилу такозване 'прве берлинске школе лида', којој су такође припадали браћа Граун, Фридрих Вилхелм Марпург и Јохан Кирнбергер, а за коју је карактеристично одбацивање баса континуа, те исписивање целокупне деонице свиране на неком од инструмената са диркама. Песме ових композитора, са дијатонским мелодијама, спорим хармонским ритмом и једноставном хомофоном пратњом коју је могао изводити и сам певач, биле су пре свега прилагођене кућном музицирању у грађанским породицама.

Аутор емисије Срђан Атанасовски