Јовица Аћин: Мој Тангер

"....У Тарифи, месташцету где је Европа најближе Африци, укрцао сам се у излетнички трајект, препловио Гибралтарски мореуз и, ни пола часа доцније, био сам у тангерској луци. Било је то баш брзо. Док је брод, обилазећи рт, упловљавао у Тангерски залив, поред мене је, уз бродску ограду, стојао Мароканац у бурнусу, који ми руком показа на дугачку плажу већ иза нас. „Малабата", рече.

Али, на градској обали помолила се и следећа плажа. Широки пешчани појас. Младићи су се играли лоптом. Било је и купача. Тај жал се пружао километар или два уз еспланаду, све до саме луке која је била пред нама. Разменио сам с Мароканцем неколико француских речи, распитујући се где бих могао да нађем пристојно и јефтино преноћиште. „За такве ствари, кад је путовао по свету, Ибн Батута није марио", одвратио је Мароканац, уместо да ми понуди најобичније обавештење о неком хотелу, коначишту или сличном склоништу у Тангеру. „О томе брине Бог", рекао је, „ма где да се налазите, а Ибн Батута је био свуда, у свим местима до Кине и у Кини."

Одважио сам се да кажем да је био и у Београду, иако баш ништа нисам знао о том Ибн Батути, али сам недавно прошао Батутовом улицом идући на Звездару. „Свакако да је био", рече Мароканац, „јер није му било далеко кад је доспео у Софију." „Онда Ниш, Београд, и то је то", кажем, пошто ипак хоћу да извучем од Мароканца неку сугестију где да одседнем кад се искрцамо. „Знате ли је ко је он био", пита ме Мароканац, пошто је утврдио одакле сам. „Ибн Батута?" ускликнем тобоже зачуђен да ме неко тако нешто пита, и онда нагађам: „Арапин, из Марока, путовао је свуда по свету." Мароканац се насмеја и ја се насмејах. „Био је баш из Тангера", рече ми он, „и већи је путник и путописац од Марка Пола из Венеције, јер је, недуго после њега, прошао и видео више крајева у његово време познатог света и није застајкивао, нити се улагивао и служио владарима, није трговао, пабирчио благо, него је за њега благо било само путовање. Измислио је бескрајно путовање." „Да ли је за њега бескрајно путовање било бескрајно приближавање неком месту, а да до тог места никад не допрете?" „Не баш то. Ибн Батута је на путовање гледао као на приближавање бескрају који нам је Алах наменио да пропутујемо као вид вечите молитве." „А то нам је недостижно", дометнуо сам. „Напротив, то нам је достижно докле год смо на путу, и зато би било против моје савести да вам препоручим где да преноћите. Нека вам Тангер буде само пролазна лука..."

Наставак путописне прозе Јовице Аћина „Гроб Жана Женеа" можете пратити у понедељак, 16. и у уторак, 17. јула 2012.

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић.