Свађа буфониста

Један од италијанских интермеца извођених у току Свађе буфониста, Учитељ музике, био је приписиван Ђованију Батисти Перголезију, али је највероватније потекао из пера више напуљских композитора, при чему је Перголези аутор неколико нумера. Комичне ситуације прате оперску певачицу Лаурету, која је жељна тренутне славе и њеног учитеља певања Ламберта који верује у предности дугогодишњег и темељног образовања.

Иако се одвијала у току кризе краљевске опере и гостовања италијанске оперске трупе Еустакија Бамбинија у Паризу, те се наизглед тицала искључиво питања естетике, Свађа буфониста може се тумачити и у контексту политичких сукоба који су потресали француски Ancien Régime почетком шесте деценија XVIII века. Наиме, још од почетка века две верско-политичке фракције, јансенисти и језуити, сукобљавали су се око имплементације контроверзне папске буле која је била неповољна по јансенисте, јер је у њој већина њихових теолошких убеђења окарактерисана као јерес. Када су поборници језуита радикализовали овај сукоб око 1750. године, одбијајући да причесте било кога ко не прихвата булу, дошло је до отвореог сукоба краљевог већа - наклоњеног језуитима, и судија Париског парламента који су стали у одбрану јансениста. Иако су парламентарци на крају били прогнани из Француске, овакво отворено противљење ауторитету краља Луја XV било је пре тога незамисливо. Нападом на француску оперу, која је од свог настанка била инструмент величања апсолутног монарха, француски просветитељи су се тиме такође приклонили преспитивању краљевског ауторитета. Колико су ове две афере повезане доказује и један од најутицајнијих списа против француске опере, Мали пророк барона Фридриха Мелхиора фон Грима, који се отворено изругује лику безгрешног језуите, док се већина успелих италијанских фарси које је Бамбини постављао заснивала на изругивању лика Панталонеа, односно пародирању лажног ауторитета

Један од значајних сукоба међу интелектуалцима у току ове јавне дебате одвијао се између Жан-Жака Русоа и Жан-Филипа Рамоа. Иако је пре Свађе буфониста Рамо уживао широку подршку француских просветитеља, у току ове дебате он је најпре проказан у написима барона Фридриха Мелхиора фон Грима, затим је ушао у оштру естетичку препирку са Русоом, да би коначно иступио из пројекта Енциклопедије, због чега је изгубио наклоност Дидроа и д'Аламбера. Ипак, управо је екстатични успех обнове Рамоове опере Кастор и Полукс у јуну 1754. означио коначну, макар и пирову победу за француски табор у Свађи буфониста. Традиционални жанрови озбиљне француске опере наставиће да доминирају на сцени краљевске оперске куће у наредним деценијама, иако ће све више губити на актуелности и популарности, док ће замајац оперске уметности у Француској ускоро преузети нови жанр, opéra comique, настала под свежим утицајем италијанског стила.

Верзија опере Кастор и Полукс приказана 1754. године се у великој мери разликује од првобитне верзије из 1737. године, а највећа промена је изостављање пролога и уметање новог првог чина, у коме се Полукс великодушно одриче своје веренице Телаире, увидевши размере љубави која постоји између Телаире и његовог брата Кастора. Други чин Рамоове опере Кастор и Полукс задобио је највећу наклоност публике, превасходно захвљајући двема нумерама - ламенту Спартанаца над Касторовим гробом и ламентом Телаире у коме се она обраћа свом оцу, богу Сунца. На крају чина, Полукс објављује смрт свог супарника Линкеја и одлучује да избави Кастора из подземног света.

Аутор: Срђан Атанасовски