Јовица Аћин: Јеванђеље по магарцу (1)

„Родом из неког херцеговачког села, Радослав Таландар је радио као наставник техничког образовања у школи у Босанској Сутјесци и одатле је, у страху за живот тамо где се насиље све суровије ваљало као цунами, пребегао у Србију, а то је било крајем 1993. године или почетком 1994. Знам да је напре боравио неколико месеци у Врбасу, а потом је дошао у Београд. Није имао ништа за стално него је, кад би искрснула прилика, ускакао у разне повремене послове.

Упознао сам га кад је тезгарио као инструктор за вожњу. Не знам откуда, али звали су га Туца. Мени је тада било потребно да научим да возим, јер сам сматрао да ће ми то олакшати живот. Самцит, подизао сам петогодишњег сина и неки јефтини ауто могао ми је бити од приличне помоћи. Требало је да стижем и тамо и овамо, а ипак на време да одведем дете у обданиште и преузмем га у касно поподне. Млађи и, што је можда важније, некако оптимистичнији од мене, Туца је био добар инструктор, излечио ме је од несигурности и неспретности, и ми смо се спријатељили. Почели смо да се виђамо скоро сваке среде на пиву и партији шаха у некој од оближњих кафаница, најчешће у Малој Влтави. Покаткад сам успевао да му обезбедим ситан допунски приход у издавачком предузећу где сам био запослен, а које, разумљиво, тих година ни само није најбоље стајало. Он ниједан посао није одбијао и сваки је одрађивао брижљиво. Коректуру књига или превод са шпанског језика завршавао је у договореном року и поуздано, и ја нисам стрепео.

Није ми јасно зашто осећам да морам да будем бржи да бих што пре доспео до разлога својих речи, а и да те речи не трошим улудо. То ваљда има неке везе са жељом да без одлагања откријем загонетку неког живота у видокругу онога шта од тог живота остаје или макар онога шта ћемо од тог живота памтити. Као да ме сам Туца Таландар пожурује..."

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић.