Електронски студио

Поред промена у звуку и могућностима манипулације њиме, рад композитора у електронском студију је донео и промену у статусу аутора. Стваралац је приликом реализовања свог дела уз помоћ електронских инструмената, био суочен технологијом и припадајућим знањима, са којима најчешће није био довољно упознат. Као посредник између композитора и његовог дела, радио је инжењер звука, чија се улога, у раним фазама историје електро-акустичке музике може посматрати и као коауторска.  За разлику од композитора, који су најчешће поред електронске стварали и акустичку музику, инжењери су углавном остајали везани за студио, пративши интезивне технолошке промене у  домену технологије. Музичка критика данас даје највише оцене оним ствараоцима који су се поред инжењерског бавили и композиторским радом. Такав је случај са пољским ствараоцем Еугенијушем Рудником. База његовог деловања био је Експериментални студио Радио Варшаве, чији је био стални сарадник од оснивања 1958. године. Изузетно разграната активност варшавског студија захтевала је од Рудника ангажман не само на музичком пољу, већ и у ширем радиофонском домену. Гостовања бројних аутора тих година су пружила прилику да се овај инжењер упозна са различитим стваралачким поетикама, што је резултирало позивом на сарадњу из Електронског студија у Келну у којем је радио Карлхајнц Штокхаузен. Тих година Рудникове активности постају веома цењене и он почиње сарадњу са тек отвореним норвешким центром за савремену уметност, где сарађује са Арнеом Нордхајмом. Резултат њиховог рада био је укључен у селекцију Норвешког павиљона на светској изложби у Осаки 1970. године. Звучна спацијализација биће у фокусу Рудниковог рада и приликом израде звукова за олимпијске игре у Минхену 1972. године. Представићемо део његовог самосталног опуса, који је имао улогу експерименталног полигона на коме је овај стваралац усавршавао своје владање технологијом електронске музике.

Аутор емисије Милан Милојковић