Радомир Константиновић: Разговор с Борхесом

„Понекада ми изгледа читање, у новинама, неког интервјуа, слично прислушкивању туђег разговора. И заиста, не могу да се отмем утиску да је интервју - онда када је реч о разговорима са људима којима је, иначе, професија да се изражавају и који рукују, чак, једним сасвим продубљеним, специфичним начином изражавања - једна у суштини неморална ствар. Када један песник, на пример, говори о своме схватању света некоме новинару, која су оправдана за то? Или он није успео то да каже у своме делу, или ми то нисмо успели да прочитамо. Најчешће изгледа да ми нисмо успели да прочитамо његово дело, па од њега очекујемо да нам, познат само као један симбол савременог света, као један његов знак, ако не већ и као фотографија из новина, каже само у неколико реченица све то што је рекао десетинама књига, или такође, ми као да верујемо да он није рекао све па тражимо од њега да нам каже и оно што је, као неречено, иза тог дела.

Овај други случај није чешћи, али свакако је чест, бар код оних који не гледају само у телевизијски екран већ, понекад, и у страницу књиге. Постоји чак јако веровање да увек има тог иза неког литерарног, или философског  опуса. Ми бисмо, да се послужим речју Флобера, да мало завиримо у кујну песника. Нека је то његова лична поетика, или начин на који остварује своја дела, или његово схватање разних ствари о којима, непосредно, никада није говорио. Увек је то нешто иза, нешто друго, што привлачи нашу пажњу.

Док сам у последњој свесци Савременика читао превод разговора са аргентинским писцем Хорхе Луисом Борхесом, писцем велике интелектуалне луцидности и моћне маштовитости, и који настоји да споји, у синтезу, интелектуалну радозналост и игру фантазије, неодољиво ми се све ово наметало..."

Уреднице циклуса: Радмила Глигић и Оливера Нушић