Бузони: Концерт за клавир, оркестар и мушки хор

Ово монументално дело - са просечним трајањем извођења око 70 минута, заузима посебно место у целокупној концертантној литератури. Компоновано 1904. године, Бузонијево остварење представља најобимнији клавирски концерт односно дело намењено неком солистичком инструменту и оркестру. Поред стилских карактеристика које откривају синтезу елемената на прелазу између два века, његова специфичност се огледа у италијанском, као и у аустријско-немачком утицају. Композитор је ово дело ипак сматрао својом Италијанском симфонијом, што не изненађује с обзиром на то да је поред три народне италијанске песме са препознатљивим ритмовима и мелодијама, у четвртом ставу карактером тарантеле дочарао и наполитански карневал.

Још једна од специфичности овог остварења јесте употреба мушког хора у завршном, петом ставу Бузонијевог дела. Иако у концертној литератури то јесте изузетак, поменимо само да су се за хорска финала, много пре Бузонија, у својим клавирским концертима већ одлучили Данијел Стајбелт 1820. и Анри Херц 1858. године.

Концерт за клавир, оркестар и мушки хор у Це дуру Феруча Бузонија, први пут је изведен у Бетовеновој дворани у Берлину 10. новембра 1904. године, са композитором као солистом, док је Берлинским филхармоничарима и Хором меморијалне цркве Кајзер-Вилхелм дириговао Карл Мук. Реакције публике и критике су биле подељене, а сам Бузони је, након премијере, о свом делу рекао следеће: У првом ставу, овај концерт као да ставља маску достојанствености, међутим она током наредних одсека постепено спада, да би у финалном ставу разоткрила гримасу акробате. Најпре сам компоновао први, трећи и пети став концерта, који су мирног карактера, док други и четврти став доносе живља расположења и ритмове - тачније: други став дочарава живописност маште, а четврти - живост темперамента, што достиже толико висок ниво енергије да би суштински дух дела био уништен да не постоји и пети став који ће све «довести у ред». Због тога је тај финални став неопходан, он завршава круг којим смо путовали, спајајући крај с почетком. Музика нас води кроз невероватно разноврсна људска осећања, тако да је свет поезије нужан не би ли све то сумирао у закључку.

Касније, током 20. века, Бузонијев Концерт у Це дуру опус 39 се изводио релативно ретко, пре свега због комплексне оркестрације и структуре, употребе мушког хора, као и високих захтева који су постављени пред извођаче.

Уредница емисије Светлана Матовић