Слободан Миладиновић: Тамна страна социјалног капитала

Према аутору, социјални капитал се најчешће схвата „као систем социјалних мрежа (и норми), насталих редовним социјалним интеракцијама, које олакшавају акцију појединаца и група унутар шире заједнице или друштва, односно као друштвени (заједнички) ресурс који олакшава или отежава приступ другим ресурсима и потенцијално повећава компаративну предност у односу на оне што нису чланови мрежа". Међутим, неки облици социјалног капитала „могу имати и негативне социјалне импликације, како за друштво у целости, посредством искључивања и дискриминације аутсајдера, тако и за саме чланове мрежа, путем гушења слободе мишљења и ограничавања индивидуалне аутономије. Овде треба споменути и разне облике непотизма, корупције, организованог криминала, етничке, религијске и политичко-идеолошке искључивости..."

Да ли ће социјални и културни капитал бити употребљен у развојне сврхе, „зависи првенствено од социоструктуралног контекста сваког појединачног друштва. Друштва отворене структуре, у принципу, покушаће да искористе иновациони, демократски и сваки други потенцијал ових врста капитала... у циљу побољшавања сопствених перформанси. Друштва затворене структуре покушаће да ове врсте капитала усмере ка постизању индивидуалне користи за њихове носиоце, фаворизовањем функционисања повезујућег социјалног капитала на вишим нивоима друштвене хијерархије, на местима где је концентрација друштвене моћи висока захваљујући механизмима дискриминације и маргинализације аутсајдера у корист интересно повезаних моћника."

У Србији је током деведесетих дошло до „драстичног затварања класно-слојне структуре друштва и до смањивања изгледа припадника нижих друштвених слојева, који у принципу поседују слаб социјални капитал, за узлазну друштвену покретљивост, и то не само за улазак у вишу већ и за улазак у средњу класу."

На другом месту, одговарајући на питање да ли је друштво Србије друштво једнаких шанси за све своје припаднике, Миладиновић закључује: „Сада већ аргументовано можемо тврдити да су историја, култура традиција и конкретна структурна кретања у нашем друштву имали такву динамику да се код нас развило затворено друштво, тј. друштво у ком су примордијални критеријуми (партијска, племенска, породична, клановска или слична припадност), односно, у послератном периоду, национални или социјални кључ селекције, били далеко значајнији од личних квалитета и способности. Другим речима, репродукција укупног друштвеног живота одвијала се на бази функционалности повезујућег социјалног капитала. Многа истраживања структуре друштва показала су да статус социјалног порекла, као и повезујући социјални капитал формиран на бази тог статуса, спада у ред најзначајнијих детерминанти друштвеног постигнућа појединаца."