Музика антика

Лука Маренцио био је водећи композитор мадригала у последње две деценије XVI века, дакле у генерацији пре појаве Монтевердија, који ће овај жанр музике превести у свет барокне естетике. На врхунцу своје каријере Маренцио је био толико популаран да су, како фламански, тако и немачки издавачи публиковали његове целокупне мадригале за пет и шест гласова, што је била част која је ретко коме указана у то доба.

Маренцијева музика се може посматрати као производ маниристичке епохе, у којој је полако почео да се уобличава монодијски стил који ће се за само неколико деценија устоличити као водећи музички принцип у Италији, а потом и у целој Европи. Мајсторско писмо овог композитора користи пуну изражајност ренесансе полифоније, помера хармонски потенцијал ка новим границама, у циљу истицања емотивних нијанси текста, а ради постизања максимума експресивности.

Прва књига мадригала Луке Маренција је написана за четири гласа и то је једини пример овакве, назовимо је, сведене фактуре, пошто су петогласна и шестогласна структура биле норма за мадригалску уметност у другој половини XVI века. Збирка је објављена 1585. године и у њој доминира пасторално расположење, али се ипак срећу меланхолични акценти по којима је Маренцијева уметност остала позната. Већ у овим раним делима Маренцио са великим задовољством користи до тада забрањена кретања, попут паралелних терци, сексти и децима, користећи њихов светли звучни и хармонски потенцијал. Један од великих домета Маренцијевог стила јесте инвентивна употреба тонског сликања, тако да његов третман стихова, пре свега из Петраркиног опуса и дела његових следбеника, облилује мадригалистичким поступцима.

Уредница емисије Ксенија Стевановић