Електронски студио

Ова монументална композиција сведочи о покушајима пионира у овој области, који су радили у студију Француске радио-телевизије, да технолошке могућности и, с њима повезане, естетске интенције усагласе или супротставе канону музичког образовања и традиционалном схватању уметности. Након неколико успеха Пјера Шефера, аутора који се сматра зачетником конкретне музике, Анри му се придружује крајем четрдесетих година и они заједно реализују Симфонију за једног човека.

Већ прва Анријева самостална дела испољавају значајне разлике у односу на Шефера. Како је Шефер био по образовању инжењер, његов фокус се примарно заустављао на технологији производње звука. С друге стране, Анри је имао класично музичко образовање, те се у његовим радовима могу приметити извесне процедуре чије је порекло у традиционалном схватању музике. То је уочљиво пре свега у овом делу, које се на први поглед не разликује превише од Шеферових сличних остварења.

Међутим, већ у самом називу је имплицирана веза са модернистичким рационализмом, који се огледа у условљености естетичког поимања дела логичким каузалитетом. Наиме, Добро темперовани микрофон јесте алузија на Бахово славно дело, али је истовремено и напор да се електронски медиј, као некад жице клавира, устроји сходно универзалној идеји која резултира уметничким објектом. Свакако је овакав Анријев захват критички, будући да се тадашња естетика ограничавала на чисто музичку сферу, али је истовремено и надградња постојеће традиције, јер је резултат ауторове интервенције такође својеврсно музичко дело, међутим, са радикално разсредиштеним звучним садржајем.

Управо из тог разлога, Анри је у овој композицији настојао да конструише вид нотације којим би фиксирао одређене услове постојања и извођења свог остварења. То се сматра првим покушајем нотирања конкретне музике. Композиција се састоји од шеснаест целина у којима се јављају различити звукови, док основу сонорне масе чине звуци препарираног клавира и људског гласа. Као меморијски медијум, Анри је преферирао магнетне дискове пре него траке, будући да је с њима било једноставније манипулисати. Иако, за данашње схватање, његовом делу недостаје продукцијске обраде као и артикулације граничних регистара, ово остварење представља изузетан подухват који се у историји музике поставља као чвориште бројних важних естетичких и поетичких струјања.

Аутор емисије Милан Милојковић