Умеће живљења – Иван Илич и Ли Хоинацки

Текст Ивана Илича, Здравље као лична одговорност: Не, хвала!, заправо је предавање које је Илич одржао у Хановеру, 14. септембра 1990. године. У свом провокативном тексту аутор истиче да многи, хипнотисани сјајем савремених технолошких „решења", патетично верују у лекове који „сређују ствар", погрешно мислећи да је сваки бол зло које треба одагнати и настојећи да одложе смрт по скоро сваку цену. Илич, пак, „апелује на стварна искуства људи, на разум обичне особе, у потпуној опозицији према професионалној дијагнози и суду.

Апелујем на људско памћење, насупрот илузији о прогресу. Као разумна бића, морамо се суочити с чињеницом да тежња за здрављем може бити болесни поремећај. Нема научних, технолошких решења. Ту је само дневни задатак прихватања крхкости и непредвидљивости људског положаја. Постоје разумне границе које се морају поставити конвенционалној „здравственој" заштити. Хитно морамо редефинисати које нам дужности припадају као особама, шта зависи од наших заједница, а шта препуштамо држави. Да, трпимо бол, обољевамо, умиремо. Али исто тако се и надамо, смејемо, славимо; познајемо радост узајамне бриге; често нам успева да се излечимо и опоравимо на разне начине. Не морамо настојати да заравнамо људско искуство. Позивам све да пренесу поглед и своје мисли с бриге о здравственој заштити на неговање умећа живљења. А данас, с једнаком важношћу, на умеће патње, на умеће умирања".

Ли Хоинацки, у тексту Размишљања о тексту „Здравље као лична одговорност", фокусира се на Иличев позив на аскезу, који почиње одрицањем од главне илузије, од здравља, то јест, од преживљавања у техничком систему. „И то одрицање нам може открити право лице неизвесности. Данашњи свет пати од застрашујућег недостатка чулности, коју је средњи век још познавао; он се дави у апстрактним фикцијама бестелесних система. Ако неко жели да види, мора се тога ослободити. Поред тога, вера у институционализоване гаранције представља још један облик савремене бласфемије. У том смислу, бласфемија је извор мрака у који смо утонули. Ту је и завршна поента, најважнија у Иличевом позиву, у којој он јасно наставља у складу са увидима надарене визије, а не у складу са дискурзивном аргументацијом. То је оно што се дешава када се прича о Животу... ", пише Хоинацки.

Текст је превео Алекса Голијанин.

Уредница циклуса: Оливера Нушић